Presude/odluke i izvršenje

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 11. juna 2024. godine doneo, a 2. jula iste godine objavio presudu u predmetu Kostić protiv Srbije, broj 31530/20. Presudu je doneo tročlani Odbor. Predmet se odnosi na nesprovođenje prava podnosioca na kontakt sa njegovim sinom, kako je utvrđeno pravosnažnom presudom iz 2009. godine (povreda prava iz člana 8. Konvencije). Sud je podržao

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 30. maja 2024. godine doneo, a 20. juna 2024. godine objavio presudu u predmetu Antić protiv Srbije, broj 41655/16. Presudu je jednoglasno doneo tročlani Odbor. Predmet se odnosi na izručenje podnosioca Sjedinjenim Američkim Državama (u daljem tekstu: SAD) i propust Republike Srbije da poštuje pravilo 39. Poslovnika Suda (postupanje po

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 28. maja 2024. godine doneo, a 20. juna iste godine objavio odluku u predmetu Marina Lazović protiv Srbije, broj 58721/16. Odluku je doneo tročlani Odbor. Predmet se odnosi na primenu propisa u prekršajnom postupku u kome je podnositeljka oglašena krivom zbog upravljanja motornim vozilom za koje nisu plaćene uvozne dažbine, a koje je

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 14. maja 2024 godine doneo, a 6. juna 2024. godine objavio odluku u predmetu Krsta Gigić i Milka Gigić protiv Srbije, broj 27722/17. Odluku je jednoglasno doneo tročlani Odbor. Predmet je Republici Srbiji komuniciran kao slučaj od uticaja (impact case). Predmet se odnosi na pritužbe podnosilaca da su im povređena prava na pravično suđenje, na

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 9. aprila doneo, a 30. aprila 2024. godine objavio presudu u predmetu Bošnjački protiv Srbije, kojom je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija). Presudu je jednoglasno doneo Odbor od troje sudija. Predmet se odnosi na pritužbu

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 18. aprila doneo, a 23. maja 2024. godine objavio odluku u predmetu A i dr. protiv Srbije, broj 37478/16. Odluku je doneo tročlani Odbor. Predmet se odnosi na nameravano udaljenje jedne libijske porodice sa teritorije Republike Srbije za koju se smatralo da predstavlja pretnju po nacionalnu bezbednost na osnovu poverljivih informacija

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 4. aprila doneo, a 25. aprila 2024. godine objavio odluku u predmetu Borislava Poštić protiv Srbije, broj 44173/16. Odluku je doneo tročlani Odbor. Predmet se odnosi na pritužbu podnositeljke da nije uspela da ostvari pravo na porodičnu invalidninu nakon smrti svog supruga, nastalu tokom ratnih dejstava u Republici Hrvatskoj, iako su domaći

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 7. marta doneo, a 28. marta 2024. godine objavio odluku u predmetu Perišić protiv Srbije (broj 8648/21). Odluku je doneo tročlani Odbor. Podnositeljka se u predstavci prituživala na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 6. stav 1. Konvencije, zbog odloženog izvršenja domaće odluke. Vlada je iznela tvrdnje da podnositeljka nije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. marta doneo, a 28. marta 2024. godine objavio odluku u predmetu Momčilović protiv Srbije (broj 44530/18). Odluku je doneo tročlani Odbor. Predmet se odnosi na pitanje povrede prava na život iz člana 2. Konvencije, u kontekstu pozitivne obaveze države da sprovede delotvornu istragu o smrti majke podnositeljke predstavke koja je navodno

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 13. februara doneo, a 5. marta 2024. godine objavio presudu u predmetu Boškoćević protiv Srbije, broj 37364/10, kojom je utvrdio povredu prava na pojedinačnu predstavku iz člana 34. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), dok je pritužbe po članu 6. stav 1. Konvencije odbacio zbog neiscrpljivanja

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 16. januara 2024. doneo, a 6. februara 2024. godine objavio presudu u predmetu Đurić protiv Srbije, broj 24989/17, kojom je utvrdio povredu prava iz člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija). Presudu je jednoglasno donelo Veće od 7 sudija. Predmet se odnosi na pritužbu podnosioca da

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 1. februara doneo, a 22. februara 2024. godine objavio odluku u predmetu Marjanović i 6 dr. protiv Srbije. Odluku je doneo tročlani Odbor Suda. Podnosioci su se u predstavkama prituživali na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), kao i na

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 23. januara doneo, a 15. februara 2024. objavio odluku u predmetu Čedomir Beljić i Miroljub Milinković i dr. protiv Srbije, br. 3000/16 i 7189/16, kojom je predstavke proglasio nedopuštenim. Odluku je jednoglasno donelo Veće od 7 sudija. Predmet se odnosi na pitanje povrede prava na pravično suđenje, na poštovanje privatnog i porodičnog

Предмет се односи на на правичност кривичног поступка (прихватљивост доказа) у којем је кривица подноситељке утврђена искључиво на основу препознавање од стране жртве на главном претресу након што је полиција жртви већ показала само фотографије подноситељке и ничије више, и након што је жртва видела подноситељку у својству окривљене у судници. Суд је оценио да домаћи судови нису испоштовали два основна захтева кривичног права: (а) да је на тужилаштву да докаже кривицу окривљеног ван разумне сумње; и (б) начело in dubio pro reo којим се захтева да, услед постојања било какве сумње у погледу поузданости доказа, треба фаворизовати окривљеног, а не тужилаштво.

Предмет се односи на питање повреде права на живот из члана 2. Конвенције, у контексту позитивне обавезе државе да предузме мере којима ће спречити самоубиство или друге форме самоповређивања од стране појединаца лишених слободе. Суд је утврдио да државни органи у случају Б.Ђ, покојног супруга и оца подноситељки, на основу сазнања којима су располагали, нису могли знати да постоји ризик од самоубиства због чега би, у његовом случају, био спроведен посебан надзор од стране затворских службеника.