PRENČA protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 16. septembra 2025. godine doneo, a 7. oktobra iste godine objavio presudu u predmetu Prenča protiv Srbije, broj 48725/12.

Presudu je jednoglasno donelo Veće.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosilac predstavke (u daljem tekstu: podnosilac) živi u Novom Pazaru i profesionalno se bavio prevozom robe.

Dana 18. maja 2004. godine, podnosilac je putovao svojim kamionom iz Novog Pazara ka Budimpešti. Na graničnom prelazu Kelebija izvršena je carinska kontrola i podnosilac je upitan da li ima nešto da prijavi. Izjavio je da kod sebe ima oko 500-600 evra. Međutim, nakon ličnog pretresa podnosioca, otkriveno je da on kod sebe, ispod odeće, ima 49.500 evra. Podnosiocu je vraćen iznos od 2.000 evra (kao dozvoljeni iznos gotovog novca koji se u to vreme mogao preneti preko granice), dok mu je preostali iznos od 47.500 evra uz potvrdu privremeno oduzet.

Istog dana je protiv podnosioca pokrenut prekršajni postupak u kome je podnosilac izjavio, pored ostalog, da je deo novca zaradio u inostranstvu, a deo nasledio od oca. Takođe je dostavio izvod iz banke da je 12. maja 2004. godine podigao 50.000 evra.

Podnosilac je 29. juna 2004. godine oglašen odgovornim za prekršaj, izrečena mu je zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja, odnosno gotovog novca u iznosu od 47.500 evra i kažnjen je novčanom kaznom u iznosu od 18.000 dinara. Rešenjem Veća za drugostepeni prekršajni postupak je žalba podnosioca uvažena, prvostepeno rešenje ukinuto i predmet je vraćen na ponovno odlučivanje.

Rešenjem Ministarstva finansija - Devizni inspektorat - Komisija za prekršaje - Odeljenje u Nišu  broj C 04030030 od 28. novembra 2006. godine obustavljen je postupak u odnosu na iznos od 3.000 evra zbog izmena Zakona o deviznom poslovanju prema kojim je dozvoljeni iznos novca koji se može fizički preneti preko granice podignut na 5.000 evra. Tim rešenjem je naloženo da se iznos od 3.000 evra vrati podnosiocu. Ostatak novca, u iznosu od 44.500 evra je oduzet kao predmet prekršaja, a podnosilac je kažnjen novčanom kaznom od 18.000 dinara. Rešenjem Ministarstva finansija Pžd. 118/2007 od 26. septembra 2007. godine poništeno je prvostepeno rešenje i predmet je vraćen na ponovno odlučivanje.

Ministarstvo finansija - Devizni inspektorat - Komisija za prekršaje - Odeljenje u Nišu je 14. januara 2008. godine donelo rešenje C 04030030 kojim je ponovo obustavljen postupak u odnosu na 3.000 evra zbog izmena Zakona o deviznom poslovanju, ostatak novca oduzet kao predmet prekršaja i izrečena novčana kazna u iznosu od 18.000 dinara. Prvostepeno rešenje je preinačeno rešenjem Ministarstva finansija Pžd. 37/08 od 25. avgusta 2008. godine, tako što je obustavljen postupak u odnosu na iznos od 8.000 evra zbog izmena Zakona o deviznom poslovanju kojim je dodatno podignut dozvoljeni iznos novca za fizički prenos preko granice sa 5.000 na 10.000 evra, a ostatak novca u iznosu od 39.500 evra je oduzet kao predmet prekršaja. Podnosiocu je istim rešenjem smanjena novčana kazna sa 18.000 na 10.000 dinara.

Podnosilac je protiv drugostepenog rešenja podneo zahtev za preispitivanje pravosnažne presude tadašnjem Vrhovnom sudu Srbije, koji je rešenjem od 4. marta 2009. godine odbačen.

Podnosilac je protiv rešenja Ministarstva finansija i Vrhovnog suda Srbije izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu koja je odbačena.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosilac je podneo predstavku Sudu 26. jula 2012. godine.

U predstavci se prituživao na osnovu člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju da su izricanje novčane kazne i oduzimanje gotovine koja premašuje dozvoljeni iznos, a koju je pokušao da prenese preko granice, predstavljali nezakonitu i krajnje nesrazmernu meru.

ODLUKA SUDA

Primenom opštih načela na konretan slučaj, Sud je ocenio da je oduzimanje gotovog novca predstavljalo mešanje u pravo podnosioca na mirno uživanje imovine.

Sud je dalje ocenio da je mešanje bilo u skladu sa zakonom (čl. 62. i 64. st. 1. i 2. Zakona o deviznom poslovanju), ali je podsetio da postojanje pravnog osnova u domaćem pravu sȃmo po sebi nije dovoljno da zadovolji načelo zakonitosti, koje pored toga pretpostavlja da su važeće odredbe domaćeg zakona dovoljno dostupne, precizne i predvidive u svojoj primeni (kvalitet zakona). U tom smislu, Sud je primetio da formulacija člana 64. Zakona o deviznom poslovanju iz 2006. godine nije ostavila nikakvo diskreciono pravo domaćim vlastima u pogledu mogućnosti izricanja samo novčane kazne i da je pomenuti zakon dozvolio široko polje slobodne procene domaćim organima u pogledu izbora između mere potpunog ili delimičnog oduzimanja, dajući posebnu težinu motivu prekršaja i ostavljajući druge olakšavajuće okolnosti na procenu nadležnim organima. Međutim, Sud je ocenio da je opravdano ostaviti otvoreno pitanje zakonitosti kriterijuma za izricanje mere potpunog ili delimičnog oduzimanja u konkretnom slučaju, i umesto toga ih uzeti u obzir prilikom razmatranja da li su domaći organi prilikom primene sporne mere, postigle pravičnu ravnotežu između suprostavljenih interesa.

Sud je prihvatio argument Vlade da je zahtev prijavljivanja gotovine na graničnim prelazima i njeno oduzimanje služilo legitimnom cilju - borbi protiv pranja novca i drugih finansijskih krivičnih dela kao i na kontrolu prekograničnih deviznih tokova, što je i međunarodna obaveza prema konvencijama Saveta Evrope.

Konačno, ocenjujući proporcionalnost mešanja, odnosno da li su domaći organi prilikom primene sporne mere oduzimanja predmeta uspostavili pravičnu ravnotežu između prava na imovinu podnosioca i zahteva opšteg interesa, a uzimajući u obzir polje slobodne procene ostavljeno državi, Sud je podsetio da potrebna ravnoteža neće biti uspostavljena ukoliko je vlasnik imovine morao da snosi „pojedinačan i prekomeran teret“.

Sud je naglasio da se predstavka odnosi na pitanje usklađenosti mere trajnog oduzimanja sa Konvencijom kao sankcije za izvršeni prekršaj, a ne na zakonsko ograničenje u pogledu nošenja gotovine van granica zemlje i konstatovao je određene poteškoće u razmatranju konkretnog predmeta zbog nedovoljne analize koju su sproveli domaći organi i kontradiktornih informacija koje su mu strane u sporu dostavile.

Ocenjujući da li je uspostavljena pravična ravnoteža između zahteva opšteg interesa i prava na imovinu podnosioca, Sud je konstatovao da je prvobitno oduzimanje gotovog novca (privremeno oduzimanje) od strane carinskih organa bilo legitimno radi ispitivanja okolnosti pokušaja prenosa novca preko granice, porekla novca i slično. Međutim, Uprava za sprečavanje pranja novca nije bila obaveštena o oduzetoj gotovini, niti je podnosilac u bilo kom trenutku bio osumnjičen za krivično delo pranje novca ili neko drugo krivično delo. Sud je zaključio da stoga nema dokaza da su nadležni organi oduzimanjem gotovog novca nastojale da spreče bilo kakve nezakonite aktivnosti, osim prekršaja. U tom smislu je Sud podsetio da, da bi bilo srazmerno, mešanje treba da odgovara težini povrede, a sankcija težini prekršaja koji treba da kazni, a ne težini bilo koje pretpostavljene povrede koja zapravo nije utvrđena niti čak argumentovana, kao što je krivično delo pranja novca.

Sud je dalje konstatovao da je procesni odgovor na teškoće podnosioca da dokaže poreklo novca bio neadekvatan i obeležen odsustvom procesnih garancija koje bi podnosiocu omogućile da iznese svoj slučaj nadležnim organima i obezbedi pravičnu ravnotežu između javnog i ličnog interesa.

Sud je na stanovištu da nisu izneti ubedljivi argumenti u pogledu neophodnosti oduzimanja gotovine radi postizanja željenog efekta u okolnostima u kojima se našao podnosilac, odnosno da nadležni organi nisu procenili meru oduzimanja predmeta prekršaja (gotovog novca) naspram težine dela i izrečene novčane kazne.

Sud je stoga zaključio da neprecizan pravni okvir u svojim bitnim elementima u vezi sa slobodom koja se daje u pogledu izricanja mere potpunog ili delimičnog oduzimanja, zajedno sa nedovoljnim preispitivanjem koje su sproveli domaći organi i nedostatkom procesnih garancija svojstvenih članu 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju, nije mogao da obezbedi postizanje potrebne pravične ravnoteže između zahteva opšteg interesa i zaštite prava podnosioca na mirno uživanje njegove imovine.

Sledstveno, Sud je utvrdio povredu člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnosiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 39.500 evra i iznos od 1.930 evra na ime naknade troškova, dok je ocenio da utvrđivanje povrede sȃmo po sebi predstavlja dovoljno pravično zadovoljenje za nematerijalnu štetu koju je pretrpeo podnosilac.