ПРЕНЧА против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 16. септембра 2025. године донео, а 7. октобра исте године објавио пресуду у предмету Пренча против Србије, број 48725/12.

Пресуду је једногласно донело Веће.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац представке (у даљем тексту: подносилац) живи у Новом Пазару и професионално се бавио превозом робе.

Дана 18. маја 2004. године, подносилац је путовао својим камионом из Новог Пазара ка Будимпешти. На граничном прелазу Келебија извршена је царинска контрола и подносилац је упитан да ли има нешто да пријави. Изјавио је да код себе има око 500-600 евра. Међутим, након личног претреса подносиоца, откривено је да он код себе, испод одеће, има 49.500 евра. Подносиоцу је враћен износ од 2.000 евра (као дозвољени износ готовог новца који се у то време могао пренети преко границе), док му је преостали износ од 47.500 евра уз потврду привремено одузет.

Истог дана је против подносиоца покренут прекршајни поступак у коме је подносилац изјавио, поред осталог, да је део новца зарадио у иностранству, а део наследио од оца. Такође је доставио извод из банке да је 12. маја 2004. године подигао 50.000 евра.

Подносилац је 29. јуна 2004. године оглашен одговорним за прекршај, изречена му је заштитна мера одузимања предмета прекршаја, односно готовог новца у износу од 47.500 евра и кажњен је новчаном казном у износу од 18.000 динара. Решењем Већа за другостепени прекршајни поступак је жалба подносиоца уважена, првостепено решење укинуто и предмет је враћен на поновно одлучивање.

Решењем Министарства финансија - Девизни инспекторат - Комисија за прекршаје - Одељење у Нишу  број C 04030030 од 28. новембра 2006. године обустављен је поступак у односу на износ од 3.000 евра због измена Закона о девизном пословању према којим је дозвољени износ новца који се може физички пренети преко границе подигнут на 5.000 евра. Тим решењем је наложено да се износ од 3.000 евра врати подносиоцу. Остатак новца, у износу од 44.500 евра је одузет као предмет прекршаја, а подносилац је кажњен новчаном казном од 18.000 динара. Решењем Министарства финансија Пжд. 118/2007 од 26. септембра 2007. године поништено је првостепено решење и предмет је враћен на поновно одлучивање.

Министарство финансија - Девизни инспекторат - Комисија за прекршаје - Одељење у Нишу је 14. јануара 2008. године донело решење C 04030030 којим је поново обустављен поступак у односу на 3.000 евра због измена Закона о девизном пословању, остатак новца одузет као предмет прекршаја и изречена новчана казна у износу од 18.000 динара. Првостепено решење је преиначено решењем Министарства финансија Пжд. 37/08 од 25. августа 2008. године, тако што је обустављен поступак у односу на износ од 8.000 евра због измена Закона о девизном пословању којим је додатно подигнут дозвољени износ новца за физички пренос преко границе са 5.000 на 10.000 евра, а остатак новца у износу од 39.500 евра је одузет као предмет прекршаја. Подносиоцу је истим решењем смањена новчана казна са 18.000 на 10.000 динара.

Подносилац је против другостепеног решења поднео захтев за преиспитивање правоснажне пресуде тадашњем Врховном суду Србије, који је решењем од 4. марта 2009. године одбачен.

Подносилац је против решења Министарства финансија и Врховног суда Србије изјавио Уставном суду уставну жалбу која је одбачена.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је поднео представку Суду 26. јула 2012. године.

У представци се притуживао на основу члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију да су изрицање новчане казне и одузимање готовине која премашује дозвољени износ, а коју је покушао да пренесе преко границе, представљали незакониту и крајње несразмерну меру.

ОДЛУКА СУДА

Применом општих начела на конретан случај, Суд је оценио да је одузимање готовог новца представљало мешање у право подносиоца на мирно уживање имовине.

Суд је даље оценио да је мешање било у складу са законом (чл. 62. и 64. ст. 1. и 2. Закона о девизном пословању), али је подсетио да постојање правног основа у домаћем праву сȃмо по себи није довољно да задовољи начело законитости, које поред тога претпоставља да су важеће одредбе домаћег закона довољно доступне, прецизне и предвидиве у својој примени (квалитет закона). У том смислу, Суд је приметио да формулација члана 64. Закона о девизном пословању из 2006. године није оставила никакво дискреционо право домаћим властима у погледу могућности изрицања само новчане казне и да је поменути закон дозволио широко поље слободне процене домаћим органима у погледу избора између мере потпуног или делимичног одузимања, дајући посебну тежину мотиву прекршаја и остављајући друге олакшавајуће околности на процену надлежним органима. Међутим, Суд је оценио да је оправдано оставити отворено питање законитости критеријума за изрицање мере потпуног или делимичног одузимања у конкретном случају, и уместо тога их узети у обзир приликом разматрања да ли су домаћи органи приликом примене спорне мере, постигле правичну равнотежу између супростављених интереса.

Суд је прихватио аргумент Владе да је захтев пријављивања готовине на граничним прелазима и њено одузимање служило легитимном циљу - борби против прања новца и других финансијских кривичних дела као и на контролу прекограничних девизних токова, што је и међународна обавеза према конвенцијама Савета Европе.

Коначно, оцењујући пропорционалност мешања, односно да ли су домаћи органи приликом примене спорне мере одузимања предмета успоставили правичну равнотежу између права на имовину подносиоца и захтева општег интереса, а узимајући у обзир поље слободне процене остављено држави, Суд је подсетио да потребна равнотежа неће бити успостављена уколико је власник имовине морао да сноси „појединачан и прекомеран терет“.

Суд је нагласио да се представка односи на питање усклађености мере трајног одузимања са Конвенцијом као санкције за извршени прекршај, а не на законско ограничење у погледу ношења готовине ван граница земље и констатовао је одређене потешкоће у разматрању конкретног предмета због недовољне анализе коју су спровели домаћи органи и контрадикторних информација које су му стране у спору доставиле.

Оцењујући да ли је успостављена правична равнотежа између захтева општег интереса и права на имовину подносиоца, Суд је констатовао да је првобитно одузимање готовог новца (привремено одузимање) од стране царинских органа било легитимно ради испитивања околности покушаја преноса новца преко границе, порекла новца и слично. Међутим, Управа за спречавање прања новца није била обавештена о одузетој готовини, нити је подносилац у било ком тренутку био осумњичен за кривично дело прање новца или неко друго кривично дело. Суд је закључио да стога нема доказа да су надлежни органи одузимањем готовог новца настојале да спрече било какве незаконите активности, осим прекршаја. У том смислу је Суд подсетио да, да би било сразмерно, мешање треба да одговара тежини повреде, а санкција тежини прекршаја који треба да казни, а не тежини било које претпостављене повреде која заправо није утврђена нити чак аргументована, као што је кривично дело прања новца.

Суд је даље констатовао да је процесни одговор на тешкоће подносиоца да докаже порекло новца био неадекватан и обележен одсуством процесних гаранција које би подносиоцу омогућиле да изнесе свој случај надлежним органима и обезбеди правичну равнотежу између јавног и личног интереса.

Суд је на становишту да нису изнети убедљиви аргументи у погледу неопходности одузимања готовине ради постизања жељеног ефекта у околностима у којима се нашао подносилац, односно да надлежни органи нису проценили меру одузимања предмета прекршаја (готовог новца) наспрам тежине дела и изречене новчане казне.

Суд је стога закључио да непрецизан правни оквир у својим битним елементима у вези са слободом која се даје у погледу изрицања мере потпуног или делимичног одузимања, заједно са недовољним преиспитивањем које су спровели домаћи органи и недостатком процесних гаранција својствених члану 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, није могао да обезбеди постизање потребне правичне равнотеже између захтева општег интереса и заштите права подносиоца на мирно уживање његове имовине.

Следствено, Суд је утврдио повреду члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подносиоцу на име накнаде материјалне штете исплати износ од 39.500 евра и износ од 1.930 евра на име накнаде трошкова, док је оценио да утврђивање повреде сȃмо по себи представља довољно правично задовољење за нематеријалну штету коју је претрпео подносилац.