H.G.D. protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 16. septembra 2025. godine doneo, a 7. oktobra iste godine objavio presudu u predmetu H.G.D.. protiv Srbije, broj 3158/20.

Presudu je doneo tročlani Odbor.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosilac je državljanin Irana i napustio je državu svog porekla plašeći se gonjenja državnih vlasti Islamske Republike Iran iz religijskih razloga, jer je prešao iz islama u hrišćanstvo. Tvrdio je da se njegov strah zasniva na činjenici da je prelazak iz islama u bilo koju drugu religiju u Iranu sankcionisan smrtnom kaznom.

Dana 31. oktobra 2016. godine podnosilac je došao u Beograd letom iz Istanbula. Službenici Uprave granične policije mu nisu dozvolili ulazak u Srbiju zato što je upotrebio falsifikovani izraelski pasoš, izdat na ime A.G. Naloženo mu je da se prvim letom vrati u Istanbul, što je podnosilac odbio, te je ostao u Tranzitnoj zoni Aerodroma Beograd sve do 25. novembra 2016. godine.

Nakon posete pravnog zastupnika, podnosilac je 25. novembra 2016. godine izrazio nameru da zatraži azil u Republici Srbiji. U potvrdi o ovoj nameri konstatovano je da je pokušao ulazak u Republiku Srbiju sa falsifikovanim pasošem Izraela zbog čega mu je istog dana određeno zadržavanje u periodu od 48 sati rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova - Uprave granične policije Ku. 20499/16.

Dva dana kasnije, 27. novembra 2016. godine, rešenjem sudije za prethodni postupak Trećeg osnovnog suda u Beogradu, podnosiocu je određen pritvor. Sutradan je protiv podnosioca od strane Trećeg osnovnog tužilaštva u Beogradu podignut optužni predlog zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo falsifikovanje isprave.

Treći osnovni sud u Beogradu je 22. decembra 2016. godine doneo presudu K. 850/16 kojom je podnosioca oglasio krivim za navedeno krivično delo i izrekao mu je uslovnu osudu i meru bezbednosti oduzimanja predmeta izvršenja krivičnog dela. Ova presuda je potvrđena od strane Višeg suda u Beogradu presudom Kž. 1. broj 129/17 od 14. marta 2017. godine.

Podnosilac je potom izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koja je odbačena 21. maja 2019. godine rešenjem Už-9940/2016. U svom rešenju Ustavni sud je istakao da se  prema ranije važećem Zakonu o strancima („Službeni glasnik PC“, broj 97/08) nezakonitim ulaskom u Republiku Srbiju smatrao, pored ostalog, ulazak upotrebom tuđe, nevažeće, odnosno lažne putne ili druge isprave. Dalje, Ustavni sud je konstatovao da ce na odbijanje ulaska stranog državljanina na teritoriju Republike Srbije, koje prema domaćem pravu ne predstavlja lišenje slobode i koje nije u vezi sa osnovanom sumnjom da je izvršio neko krivično delo, ne može primeniti ustavna norma kojom je propisano da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu. Ustavni sud je naglasio da je podnosiocu ustavne žalbe tek po ulasku u Relubliku Srbiju, rešenjem nadležnog organa od 25. novembra 2016. godine određeno zadržavanje u trajanju od 48 sati, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo falsifikovanje isprave, ali da se ustavnom žalbom nije ukazivalo na povredu označenih prava podnosioca kao osumnjičenog u tom krivičnom postupku.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosilac je podneo predstavku Sudu 12. decembra 2019. godine.

U predstavci se prituživao na povredu prava na slobodu i bezbednost iz člana 5. st. 1, 2, 4. i 5.  Konvencije, jer je bio lišen slobode u tranzitnoj zoni Aerodroma Beograd 26 dana, jer tokom zadržavanja u tranzitnoj zoni navodno nije bio obavešten o razlozima lišenja slobode na jeziku koji razume, jer nije imao mogućnost sudskog preispitivanja lišenja slobode niti su postojala jasna pravila koja bi regulisala njegovu situaciju, kao i jer nije imao mogućnost da pokrene postupak za naknadu štete zbog lišenja slobode.

ODLUKA SUDA

•          član 5. st. 1, 4. i 5. Konvencije

Sud je, pre svega, konstatovao da se prema domaćem pravu zadržavanje lica u tranzitnoj zoni aerodroma nije smatralo lišavanjem slobode te da stoga nije doneta nikakva odluka u tom smislu u odnosu na podnosioca. Pozivajući se na svoju ustanovljenu praksu, Sud je ocenio da je boravak podnosioca u tranzitnoj zoni Aerodroma Beograd u trajanju od 26 dana predstavljalo lišavanje slobode i da je njegovo zadržavanje bez sudskog rešenja ili jasnih pravila nespojivo sa načelima pravne sigurnosti i zaštite od proizvoljnosti. Shodno tome, Sud je zaključio da je podnosiocu povređeno pravo iz člana 5. stav 1. Konvencije.

Dalje, Sud je zaključio da podnosilac nije imao mogućnost da pokrene bilo kakav postupak u kome bi sud mogao brzo da odluči o zakonitosti njegovog zadržavanja, jer se takvo zadržavanje stranca u tranzitnoj zoni aerodroma nije ni smatralo lišavanjem slobode prema domaćem pravu. Stoga je Sud utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo iz člana 5. stav 4. Konvencije.

Konačno, Sud je našao da je podnosilac nije imao mogućnost da traži nadoknadu štete za lišavanje slobode za koje je utvrđeno da predstavlja povredu člana 5. stav 1. Konvencije, te da mu je stoga povređeno pravo iz člana 5. stav 5. Konvencije.

•          član 5. stav 2. Konvencije

Pritužbe podnosioca da su mu se službenici granične policije obraćali na engleskom jeziku koji nije dovoljno znao da bi razumeo razloge za zadržavanje u tranzitnoj zoni beogradskog aerodroma Sud je odbacio kao očigledno neosnovane, ocenivši da je podnosilac bio dovoljno obavešten o razlozima za svoje zadržavanje i da je razumeo te informacije. Ovo iz razloga što je pokušao da uđe u Srbiju sa falsifikovanim pasošem iz kog razloga mu je odbijen ulazak i naređeno mu da se vrati u Istanbul sledećim letom što je odbio.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnosiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 1.800,00 evra, a na ime naknade troškova postupka iznos od 300 evra.