Х.Г.Д. против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 16. септембра 2025. године донео, а 7. октобра исте године објавио пресуду у предмету Х.Г.Д.. против Србије, број 3158/20.

Пресуду је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац је држављанин Ирана и напустио је државу свог порекла плашећи се гоњења државних власти Исламске Републике Иран из религијских разлога, јер је прешао из ислама у хришћанство. Тврдио је да се његов страх заснива на чињеници да је прелазак из ислама у било коју другу религију у Ирану санкционисан смртном казном.

Дана 31. октобра 2016. године подносилац је дошао у Београд летом из Истанбула. Службеници Управе граничне полиције му нису дозволили улазак у Србију зато што је употребио фалсификовани израелски пасош, издат на име А.Г. Наложено му је да се првим летом врати у Истанбул, што је подносилац одбио, те је остао у Транзитној зони Аеродрома Београд све до 25. новембра 2016. године.

Након посете правног заступника, подносилац је 25. новембра 2016. године изразио намеру да затражи азил у Републици Србији. У потврди о овој намери констатовано је да је покушао улазак у Републику Србију са фалсификованим пасошем Израела због чега му је истог дана одређено задржавање у периоду од 48 сати решењем Министарства унутрашњих послова - Управе граничне полиције Ку. 20499/16.

Два дана касније, 27. новембра 2016. године, решењем судије за претходни поступак Трећег основног суда у Београду, подносиоцу је одређен притвор. Сутрадан је против подносиоца од стране Трећег основног тужилаштва у Београду подигнут оптужни предлог због постојања основане сумње да је извршио кривично дело фалсификовање исправе.

Трећи основни суд у Београду је 22. децембра 2016. године донео пресуду К. 850/16 којом је подносиоца огласио кривим за наведено кривично дело и изрекао му је условну осуду и меру безбедности одузимања предмета извршења кривичног дела. Ова пресуда је потврђена од стране Вишег суда у Београду пресудом Кж. 1. број 129/17 од 14. марта 2017. године.

Подносилац је потом изјавио Уставном суду уставну жалбу, која је одбачена 21. маја 2019. године решењем Уж-9940/2016. У свом решењу Уставни суд је истакао да се  према раније важећем Закону о странцима („Службени гласник PC“, број 97/08) незаконитим уласком у Републику Србију сматрао, поред осталог, улазак употребом туђе, неважеће, односно лажне путне или друге исправе. Даље, Уставни суд је констатовао да ce на одбијање уласка страног држављанина на територију Републике Србије, које према домаћем праву не представља лишење слободе и које није у вези са основаном сумњом да je извршио неко кривично дело, не може применити уставна норма којом je прописано да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду. Уставни суд је нагласио да je подносиоцу уставне жалбе тек по уласку у Релублику Србију, решењем надлежног органа од 25. новембра 2016. године одређено задржавање у трајању од 48 сати, због постојања основане сумње да je извршио кривично дело фалсификовање исправе, али да се уставном жалбом није указивало на повреду означених права подносиоца као осумњиченог у том кривичном поступку.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је поднео представку Суду 12. децембра 2019. године.

У представци се притуживао на повреду права на слободу и безбедност из члана 5. ст. 1, 2, 4. и 5.  Конвенције, јер је био лишен слободе у транзитној зони Аеродрома Београд 26 дана, јер током задржавања у транзитној зони наводно није био обавештен о разлозима лишења слободе на језику који разуме, јер није имао могућност судског преиспитивања лишења слободе нити су постојала јасна правила која би регулисала његову ситуацију, као и јер није имао могућност да покрене поступак за накнаду штете због лишења слободе.

ОДЛУКА СУДА

•          члан 5. ст. 1, 4. и 5. Конвенције

Суд је, пре свега, констатовао да се према домаћем праву задржавање лица у транзитној зони аеродрома није сматрало лишавањем слободе те да стога није донета никаква одлука у том смислу у односу на подносиоца. Позивајући се на своју установљену праксу, Суд је оценио да је боравак подносиоца у транзитној зони Аеродрома Београд у трајању од 26 дана представљало лишавање слободе и да је његово задржавање без судског решења или јасних правила неспојиво са начелима правне сигурности и заштите од произвољности. Сходно томе, Суд је закључио да је подносиоцу повређено право из члана 5. став 1. Конвенције.

Даље, Суд је закључио да подносилац није имао могућност да покрене било какав поступак у коме би суд могао брзо да одлучи о законитости његовог задржавања, јер се такво задржавање странца у транзитној зони аеродрома није ни сматрало лишавањем слободе према домаћем праву. Стога је Суд утврдио да је подносиоцу повређено право из члана 5. став 4. Конвенције.

Коначно, Суд је нашао да је подносилац није имао могућност да тражи надокнаду штете за лишавање слободе за које је утврђено да представља повреду члана 5. став 1. Конвенције, те да му је стога повређено право из члана 5. став 5. Конвенције.

•          члан 5. став 2. Конвенције

Притужбе подносиоца да су му се службеници граничне полиције обраћали на енглеском језику који није довољно знао да би разумео разлоге за задржавање у транзитној зони београдског аеродрома Суд је одбацио као очигледно неосноване, оценивши да је подносилац био довољно обавештен о разлозима за своје задржавање и да је разумео те информације. Ово из разлога што је покушао да уђе у Србију са фалсификованим пасошем из ког разлога му је одбијен улазак и наређено му да се врати у Истанбул следећим летом што је одбио.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подносиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од 1.800,00 евра, а на име накнаде трошкова поступка износ од 300 евра.