Milenko MIŠIĆ i AD TERETNI TRANSPORT BOR
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 3. decembra 2024. godine doneo, a 16. januara 2025. objavio odluku u predmetu Milenko Mišić i AD Teretni transport Bor protiv Srbije, broj 59268/16.
Odluku je doneo tročlani Odbor.
|
Predmet se odnosi na odbijanje domaćih sudova da podnosiocima dosude naknadu troškova prekršajnog postupka, navodno u suprotnosti sa domaćom sudskom praksom po tom pitanju. Podnosioci su se prituživali na povredu prava na pravično suđenje. Sud je predstavku odbacio procenivši da podnosioci nisu pretrpeli značajniju štetu. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Podnosilac Milenko Mišić (u daljem tekstu: podnosilac) je šef transportnog odeljenja AD Teretni transport Bor (u daljem tekstu: preduzeće podnosilac).
Policija je, nakon pregleda vozila preduzeća podnosioca, 22. januara 2010. godine podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv podnosilaca i vozača vozila.
Podnosioci i vozač vozila su 10. septembra 2010. godine angažovali branioca koji će ih zastupati u prekršajnom postupku. Dostavljali su tokom postupka sudu podneske, a kasnije su, preko branioca, zatražili od suda da postupak obustavi usled nastupanja zastarelosti.
Prekršajni sud u Kragujevcu (Odeljenje u Kniću) je 26. novembra 2012. godine obustavio prekršajni postupak protiv podnosilaca zbog nastupanja zastarelosti.
Nakon obustave prekršajnog postupka, podnosioci i njihov branilac su podneli zahtev za naknadu i isplatu troškova postupka u iznosu od 43.400 dinara, koji su kasnije uvećali na 101.850 dinara, odnosno 166.350 dinara. Tražili su naknadu troškova odbrane i administrativnih i poštanskih troškova nastalih u vezi sa podnescima i zahtevima za obustavu postupka.
Prekršajni sud u Kragujevcu (Odeljenje u Kniću) je 12. februara 2014. godine njihov zahtev odbacio smatrajući da je podnet od strane neovlašćenog lica.
Odlučujući o žalbi branioca podnosilaca, Prekršajni apelacioni sud (Odeljenje u Kragujevcu) je 14. marta 2014. godine preinačio prvostepeno rešenje i presudom odbio zahtev kao neosnovan, s obrazloženjem da advokat nije bio uključen u pripremu ranijih podnesaka, a da je priprema zahteva za obustavu postupka bila nepotrebna budući da je prvostepeni sud sam trebalo da obustavi postupak po isteku roka zastarelosti.
Nezadovoljni ishodom postupka, podnosioci su 22. aprila 2014. godine podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu, tvrdeći da sudska praksa u vezi sa naknadom troškova i izdataka nakon obustavljanja prekršajnog postupka nije ujednačena. Uz dopunu ustavne žalbe od 9. novembra 2015. godine su dostavili dve presude prekršajnog suda u prilog svoje pritužbe o neujednačenoj sudskoj praksi.
Ustavni sud je 1. decembra 2015. godine njihovu ustavnu žalbu odbacio, s obrazloženjem da se podnosioci samo formalno pozivaju na povredu prava na pravično suđenje, a da u suštini zahtevaju da Ustavni sud još jednom ispita zakonitost osporenih odluka, te da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenih prava.
PRITUŽBE PODNOSILACA I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnosioci su predstavku Sudu podneli 13. juna 2016. godine.
U predstavci su se prituživali na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), tvrdeći da je odluka domaćih prekršajnih sudova da im se ne nadoknade troškovi postupka u suprotnosti sa uobičajenom sudskom praksom u sličnim slučajevima.
ODLUKA SUDA
Vlada je istakla da podnosioci nisu iscrpeli delotvorna domaća pravna sredstva, kao i da podnosilac preduzeće - AD Teretni transport Bor – ne može imati status žrtve pred Sudom u smislu člana 34. Konvencije, budući da je 75% njegovog kapitala u vlasništvu države.
Sud nije razmatrao prigovore Vlade, budući da je ocenio da je predstavka svakako neprihvatljiva, jer podnosioci nisu pretrpeli značajniju štetu. Ovo iz razloga što je Sud utvrdio da podnosioci nisu tvrdili da im je nedodeljivanje naknade troškova i izdataka prekršajnog postupka predstavljalo značajan finansijski teret, niti su pružili dokaze da im je finansijska situacija takva da ishod predmetnog slučaja značajno utiče na nju. Sud je takođe ukazao i na činjenicu da u podnescima podnosilaca nema dokaza da su oni stvarno snosili navedene troškove, odnosno da su bili u obavezi da ih plate.
Stoga je Sud doneo odluku da predstavku odbaci kao neprihvatljivu, u skladu sa odredbama člana 35. st. 3(b) i 4. Konvencije, jer podnosioci nisu značajnije oštećeni.