KOLOMPAR protiv Srbije
Prikaz presude u predmetu Kolompar protiv Srbije, broj 34167/15 od
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 26. septembra 2023. godine doneo presudu u predmetu Kolompar protiv Srbije kojom je utvrdio povredu člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija).
Presudu je doneo Odbor od 3 sudije.
|
Predmet se odnosi na na pravičnost krivičnog postupka (prihvatljivost dokaza) u kojem je krivica podnositeljke utvrđena isključivo na osnovu prepoznavanje od strane žrtve na glavnom pretresu nakon što je policija žrtvi već pokazala samo fotografije podnositeljke i ničije više, i nakon što je žrtva videla podnositeljku u svojstvu okrivljene u sudnici.
Sud je ocenio da domaći sudovi nisu ispoštovali dva osnovna zahteva krivičnog prava: (a) da je na tužilaštvu da dokaže krivicu okrivljenog van razumne sumnje; i (b) načelo in dubio pro reo kojim se zahteva da, usled postojanja bilo kakve sumnje u pogledu pouzdanosti dokaza, treba favorizovati okrivljenog, a ne tužilaštvo. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
U julu 2010. godine oštećena je podnela krivičnu prijavu Policijskoj stanici u Kovačici navodeći da su joj dva ženska lica romske nacionalnosti ukrala novac iz kuće. Policija joj je tom prilikom pokazala isključivo fotografije podnositeljke i oštećena je označila podnositeljku kao osobu koju je videla na kapiji kako izlazi iz njenog dvorišta, pre nego što je otkrila krađu. Policija je o tome sačinila službenu belešku koja je kasnije izuzeta iz spisa predmeta.
Podnositeljka je optužena za tešku krađu. U toku postupka pred prvostepenim sudom podnositeljka je negirala izvršenje krivičnog dela navodeći da da nikada nije bila u selu u kome se desila krađa. Oštećena je ostala pri svom iskazu i identifikovala podnositeljku kao osobu koju je videla na kapiji kako izlazi iz njenog dvorišta onog dana kada joj je novac ukraden. Većina svedoka je izjavila da nikog nisu videli na licu mesta, da su tog dana u svom selu uočili „sumnjivi automobil“, ali nisu mogli da se slože oko boje tog automobila niti pravca iz kojeg je došao, a jedan svedok je rekao da je video dve žene ali nije mogao da identifikuje podnositeljku.
Prvostepeni sud je podnositeljku oglasio krivom i osudio je na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine navodeći da je odlučne činjenice o vremenu, mestu i načinu izvršenja krivičnog dela utvrdio na osnovu iskaza datih od strane oštećene i ostalih svedoka, kao i na osnovu pisane dokumentacije. Prvostepeni sud je smatrao da je izjava oštećene verodostojna, dok je verziju događaja datu od strane podnositeljke odbacio kao pokušaj izbegavanja krivične odgovornosti i kao kontradiktornu izjavi oštećene.
Apelacioni sud u Novom Sadu je potvrdio prvostepenu presudu navodeći da u predmetnom slučaju prvostepena presuda nije zasnovana na dokazu izvedenom prepoznavanjem iz člana 104. tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, već na odnovu svedočenja na glavnom pretresu, odnosno na osnovu činjenice da je oštećena identifikovala podnositeljku u sudnici kao osobu koja je spornog dana bila u njenom dvorištu.
Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitost branioca podnositeljke.
Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu podnositeljke.
PRITUŽBE PODNOSITELJKE
Podnositeljka je iznela pritužbe na osnovu odredbe člana 6. stav 1. Konvencije koje su se sastojale u tome da je oglašena krivom za tešku krađu i osuđena na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine isključivo na osnovu dokaza pribavljenih identifikacijom koja je i sȃma bila sprovedena protivno odredbama Zakonika o krivičnom postupku.
ODLUKA SUDA
Sud je utvrdio da je jedini dokaz na kome je zasnovana osuđujuća presuda bilo prepoznavanje podnositeljke kao okrivljene od strane oštećene na glavnom pretresu, i to nakon što je policija oštećenoj ranije pokazala fotografije podnositeljke i nakon što ju je oštećena videla u svojstvu okrivljene u sudnici. Osim toga, po oceni Suda, nije bilo forenzičkih niti drugih fizičkih dokaza u vezi sa krivičnim delom, niti je iskaz oštećene potvrđen izjavama svedoka u postupku.
Iako je iz spisa krivičnog predmeta izuzeta službena beleška o prepoznavanju podnositeljke u policiji, Sud je ipak zaključio da je prepoznavanje izvršeno u odsustvu procesnih garancija propisanih članom 104. Zakonika o krivičnom postupku, što sam iskaz oštećene čini sumnjivim, posebno imajući u vidu da ostali svedoci nisu mogli da identifikuju podnositeljku kao izvršiteljku krivičnog dela.
Sud je zaključio da domaći sudovi nisu u dovoljnoj meri razjasnili postojeća neslaganja u izjavama svedoka i da su prihvatili iskaz oštećene uprkos tome što nije bio potkrepljen nijednim drugim dokazom. Na taj način su domaći sudovi propustili da uzmu u obzir dve osnovne pretpostavke krivičnog postupka: da je tužilaštvo dužno da dokaže krivicu van razumne sumnje i da se kod svake sumnje u pouzdanost dokaza činjenice imaju ceniti u korist okrivljenog (in dubio pro reo).
Shodno tome, Sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije.
PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)
Sud je konstatovao da odredba člana 485. stav 1. tačka 3) i član 492. Zakonika o krivičnom postupku, koji je trenutno na snazi, propisuju, između ostalog, pravo okrivljenog da zatraži ponavljanje postupka u zemlji ukoliko Sud utvrdi povredu njegovih/njenih prava zagarantovanih Konvencijom. Stoga je Sud ocenio da, u specifičnim okolnostima predmetnog slučaja, utvrđivanje povrede Konvencije sȃmo po sebi predstavlja dovoljno pravično zadovoljenje u pogledu bilo kakve nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka.
Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnositeljki isplati iznos od 4.500 evra na ime naknade troškova postupka.