Dejan Jevtić
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 14. januara 2025. godine doneo, a 6. februara iste godine objavio odluku u predmetu Dejan Jevtić protiv Srbije, broj 34033/15.
Odluku je doneo tročlani Odbor.
|
Predmet se odnosi na navodnu povredu načela pravne sigurnosti u pogledu odlučivanja po tužbama vazduhoplovnih mehaničara protiv preduzeća „JAT AIRWAYS“ radi naplate prekovremenog rada ostvarenog u toku 2003. i 2004. godine. Podnosilac se prituživao na povredu prava na pravično suđenje i prava na delotvorni pravni lek, zbog navodno neujednačene sudske prakse i neefikasnosti ustavne žalbe u odnosu na njegovu pritužbu. Sud je predstavku odbacio kao očigledno neosnovanu. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Podnosilac je bio zaposlen u nekadašnjoj avio-kompaniji JAT Airways (u daljem tekstu: JAT) na poslovima vazduhoplovnog mehaničara sa, kako je tvrdio, skraćenim radnim vremenom (36 sati nedeljno). Budući da podnosilac nije dobio novčanu nadoknadu za prekovremeni rad koji je obavljao u periodu od februara 2003. do maja 2004. godine, podneo je parničnu tužbu protiv svog poslodavca u martu mesecu 2006. godine. Tužbe su podnele i kolege podnosioca (njih stotinak).
Nekadašnji Četvrti opštinski sud u Beogradu je presudom P1-781/06 od 20. novembra 2009. godine utvrdio da su pravila JAT-a predviđala četrdesetočasovnu radnu nedelju, iako je podnosilac tvrdio da su predviđala tridesetšestočasovnu radnu nedelju. Shodno tome, utvrđeno je da podnosilac nije mogao da traži nikakvu isplatu za prekovremeni rad. Ipak, utvrđeno je i da JAT podnosiocu duguje nadoknadu za rad u smenama, budući da mu nisu bili obezbeđeni posebni dani odsustva u skladu sa zakonom.
Apelacioni sud u Beogradu je 2. februara 2012. godine, presudom Gž1. 327/11, potvrdio prvostepenu presudu.
Nezadovoljan ishodom postupka pred redovnim sudovima, podnosilac je podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu koja je odbačena rešenjem Už-2532/2012 od 26. maja 2015. godine kao očigledno neosnovana.
PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnosilac je predstavku Sudu podneo 22. juna 2015. godine.
Pozivajući se na dve pravnosnažne domaće presude kojima su identični tužbeni zahtevi njegovih kolega u potpunosti usvojeni, podnosilac se prituživao zbog neujednačene sudske prakse i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva u tom pogledu.
ODLUKA SUDA
- Član 6. stav 1. Konvencije
Sud je utvrdio da su samo dva tužbena zahteva usvojena pre 2008. godine, nakon čega su svi zahtevi odbijeni po istim osnovama kao i u slučaju podnosioca. Na osnovu navedenog, Sud je zaključio da je srpsko pravosuđe uskladilo svoju praksu po ovom pitanju.
Sud je istakao da su izvesne razlike u tumačenju domaćeg prava inherentna posledica pravosudnih sistema koji se zasnivaju na mreži prvostepenih i apelacionih sudova, te da same po sebi ne predstavljaju kršenje Konvencije. Uzimajući u obzir okolnosti slučaja, Sud je utvrdio da ne postoje „duboke“ i „dugotrajne razlike“ u praksi domaćih sudova.
Sud je takođe ocenio da su osporene odluke sudova u ovom predmetu bile dobro obrazložene i da se ne mogu smatrati proizvoljnim.
Shodno navedenom, Sud je u ovom delu predstavku odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbama člana 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.
- Član 13. Konvencije
Ocenivši da je pritužba po članu 6. Konvencije neprihvatljiva, Sud je zaključio da podnosilac nema zahtev koji se može braniti u smislu člana 13. Konvencije, te ju je odbacio kao očigledno neosnovanu u skladu sa odredbama člana 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.