ŠABANOVIĆ i drugi protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 9. septembra 2025. godine doneo, a 7. oktobra iste godine objavio presudu u predmetu Šabanović i dr. protiv Srbije, broj 39819/16.

Presudu je jednoglasno donelo Veće.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosioci predstavki, gospodin Safet Šabanović (u daljem tekstu: prvi podnosilac), gospodin  Dragan Boričić (u daljem tekstu: drugi podnosilac), gospodin Zoran Tešić (u daljem tekstu: treći podnosilac), gospođa Tijana Majstorović (u daljem tekstu: četvrta podnositeljka) i gospodin Zoran Pifar (u daljem tekstu: peti podnosilac) bili su zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: MUP).

Prvi i drugi podnosilac su bili zaposleni na graničnom prelazu Špiljani prema Crnoj Gori, treći podnosilac je bio zaposlen u Policijskoj stanici Loznica - Policijska uprava Šabac, a preostala dva podnosioca su bili zaposleni na graničnim  prelazima prema Republici Hrvatskoj (Bogojevo - Apatin i Dunav - Bezdan).

Svi podnosioci su podneli tužbe nadležnim osnovnim sudovima protiv svog poslodavca radi isplate neisplaćenih zarada po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada u vreme državnih i verskih praznika. Prvi i drugi podnosilac su podneli tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, treći podnosilac Osnovnom sudu u Šapcu, a preostala dva podnosioca Osnovnom sudu u Somboru.

Svi prvostepeni sudovi su tužbene zahteve podnosilaca odbili kao neosnovane. Prvostepene presude su potvrđene od strane nadležnih apelacionih sudova.

Nezadovoljni ishodom postupaka pred sudovima opšte nadležnosti, podnosioci su izjavili ustavne žalbe Ustavnom sudu (Už-10888/2013, Už-5540/2013, Už-667/14, Už-8223/14 i Už-7405/201515) koje su odbijene kao neosnovane.

PRITUŽBE PODNOSILACA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosioci su podneli predstavke Sudu u junu 2015. i 2016, i u februaru i aprilu 2017. godine.

U predstavkama su se prituživali na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1.  Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) tvrdeći da su odbijanje njihovih građanskih tužbi i navodna flagrantno neujednačena sudska praksa domaćih sudova u pogledu merituma njihovih sporova stvorili pravnu nesigurnost i doveli do uskraćivanja pravde. Određeni podnosioci su se prituživali na (1) nedoslednu sudsku praksu  Vrhovnog i Ustavnog suda i/ili njihovih različitih veća, posebno u pogledu dostupnosti žalbe o pravnim pitanjima (revizija) u ovoj vrsti sporova; (2) kršenje njihovih imovinskih prava prema članu 1. Protokola broj 1 (prvi i drugi podnosilac), i/ili (3) nedostatak delotvornog pravnog leka, kako je zagarantovano članom 13. Konvencije.

ODLUKA SUDA

• član 6. stav 1. Konvencije

Sud je, pre svega, konstatovao da su podnosioci podneli svoje tužbe u periodu između juna 2010. i septembra 2011. godine, a da su njihovi tužbeni zahtevi pravnosnažno odbijeni presudama apelacionih sudova između maja 2013. i septembra 2015. godine.

Dalje, Sud je konstatovao da su apelacioni sudovi u periodu donošenja drugostepenih presuda po tužbenim zahtevima podnosilaca, doneli i nekoliko presuda kojima su potvrdili usvajanje tužbenih zahteva istovetnim zahtevima podnosilaca, jer su utvrdili da tim licima nisu povećane plate u skladu sa članom 147. stav 1. Zakona o policiji.

Konačno, Sud je konstatovao da je tadašnji Vrhovni kasacioni sud 10. novembra 2015. godine usvojio pravni stav prema kojem je „uporedivi zaposleni“ (termin „državni službenik“ iz člana 147. stav 1. Zakona o policiji) morao biti ovlašćeni službenik koji je imao isti nivo obrazovanja kao i podnosilac zahteva, ali koji nije radio van redovnog radnog vremena.

Sledom gore navedenog, Sud je zaključio da su postojale razlike u sudskoj praksi u periodu donošenja drugostepenih presuda protiv podnosilaca i da je i Vrhovni kasacioni sud smatrao da je neophodno da donese pravno mišljenje kako bi sudsku praksu nišestepenih sudova uskladio.

Međutim, Sud je podsetio da se postojanje protivrečnih sudskih odluka, samo po sebi, ne može smatrati povredom Konvencije, jer je mogućnost protivrečnih sudskih odluka stalna karakteristika svakog pravnog sistema. Stoga je dalje ispitivao da li je domaće pravo predvidelo mehanizam za prevazilaženje takvih nedoslednosti, da li je taj mehanizam primenjen i sa kojim efektom.

U tom smislu, Sud je utvrdio da su nakon usvajanja mišljenja Vrhovnog (kasacionog) suda od 10. novembra 2015. godine, sudovi u Srbiji počeli da odlučuju u skladu sa tim mišljenjem, odnosno da presuđuju u korist podnosilaca tužbenih zahteva na osnovu metoda poređenja koeficijenata plata tužilaca sa koeficijentom drugih državnih službenika istog nivoa obrazovanja, ali koji nisu radili van radnog vremena. Presude donete suprotno tom mišljenju, drugostepeni sudovi su poništavali i vraćali predmet na ponovno suđenje ili je Vrhovni kasacioni sud preinačavao takve presude po posebnoj reviziji.

Stoga je Sud zaključio da je sudska praksa usklađena u razumno kratkom roku, a da činjenica da su drugostepene presude u slučajevima podnosilaca donete pre pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda, sama po sebi, nije dovoljna da dovede do povrede načela pravne sigurnosti, posebno imajući u vidu da Sud ima supsidijarnu ulogu i da će ocenu domaćih sudova dovesti u pitanje samo ukoliko je ona proizvoljna i očigledno nerazumna, a što u konkretnim predmetima nije bio slučaj.

Sledom iznetog, Sud je ocenio da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije.

• član 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju

U vezi sa pritužbama prva dva podnosioca da im je povređeno pravo na imovinu, Sud je istakao da je u vreme odlučivanja o njihovim tužbenim zahtevima postojao sukob u pogledu tumačenja odredaba člana 147. stav 1. Zakona o policiji, pa se ne može tvrditi da su podnosioci imali imovinu u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju u vreme donošenja osporenih presuda, a pre mišljenja Vrhovnog kasacionog suda od 10. novembra 2015. godine.

Posledično, Sud je ocenio da su pritužbe prva dva podnosioca nespojive ratione materiae sa odredbama Konvencije i odbacio ih je u skladu sa članom 35. stav 4. Konvencije.