X и Y против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 4. фебруара 2025. године донео, а 6. марта исте године објавио одлуку у предмету X и Y против Србије, број 25384/18.

Одлуку је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац X је 26. јануара 2010. године поднео Првом основном суду у Београду тужбу за развод брака са С. Ж. са захтевом да му се одобри искључиво старатељство над Y.

Први основни суд у Београду је 19. јануара 2012. године развео брак између првог подносиоца X и С. Ж. и одлучио је да се малолетни Y (други подносилац) повери на старање мајци С. Ж. која ће самостално вршити родитељско право. Апелациони суд у Београду је 12. децембра 2012. потврдио првостепену пресуду, а Врховни касациони суд је 14. новембра 2013. године одбио ревизију првог подносиоца.

Први подносилац је 21. марта 2014. године поднео Уставном суду уставну жалбу против правноснажне пресуде којом се његов малолетни син поверава мајци на старање, а у име свог малолетног сина је истакао и повреде права из чл. 23, 25. и 64. Устава Републике Србије. Уставни суд је ову уставну жалбу одбио 21. децембра 2017. као неосновану.

У међувремену, С. Ж. је више пута оптуживала X за насиље над Y, у виду омаловажања ње пред дететом и убеђивања детета да говори како је она неодговорна мајка која не води рачуна о његовим потребама.

Радник социјалне службе је 23. маја 2014. године посетио првог подносиоца и посматрао његов однос са другим подносиоцем, као и са братом З. Б. са којим је живео у заједничком домаћинству. Посматрањем је утврдио да су другом подносиоцу задовољене основне потребе, али да је био изложен емоционалном занемаривању и злостављању. Такође, радник социјалне службе је утврдио да је први подносилац искористио младост свог сина за стварање сукоба лојалности, не узимајући у обзир његову потребу за миром и спокојем у односу са оба родитеља.

На основу извештаја радника социјалне службе, С. Ж. је од Првог основног суда у Београду затражила да се ограничи контакт између X и Y.

Први подносилац је 4. новембра 2015. године тражио да му се подносилац Y повери на самостално вршење родитељског права.

Судско-медицинска комисија новосадског Медицинског факултета је 4. новембра 2015. године донела извештај у коме се наводи да оба родитеља немају родитељске способности. Вештаци су закључили да дете треба да остане са мајком и да настави да одржава контакт са оцем на исти начин као до тада. Стручњаци су предложили да оба родитеља иду на породичну терапију у трајању од шест месеци.

Пресудом од 16. децембра 2017. године наложено је да се смањи контакт између X и Y, као и да оба родитеља посећују Саветовалиште за брак и породицу Центра за социјални рад ради успостављања неопходне сарадње родитеља.

Апелациони суд у Београду је 16. маја 2019. године вратио предмет на поновно одлучивање Трећем основном суду у Београду, и забранио X да даље узнемирава С.Ж. и Y.

Између Y и његове мајке је дошло до инцидента 21. марта 2018. године, након чега је X одбио да врати дете мајци. Трећи основни суд му је наложио да то учини 30. маја и 31. октобра 2018. године, али X то није учинио.

Одлуком од 10. јула 2020. године је суд наложио X да врати Y његовој мајци, када је X привремено лишен родитељских права, а његов контакт са дететом суспендован на шест месеци.

Трећи основни суд у Београду је 10. фебруара 2023. године лишио X родитељских права.

Први основни суд у Београду је 23. октобра 2023. године донео привремену меру којом се С. Ж. лишава родитељског права.

Y тренутно живи са братом свог оца, З. Б., у Београду.

Од 6. априла 2010. до 21. марта 2018. године први подносилац се више пута жалио домаћим органима да је С. Ж. физички и психички злостављала Y. Све кривичне пријаве су одбачене због недостатака доказа. Кривична пријава у вези са инцидентом од 21. марта 2018. године је одбачена 10. јула 2018. године због недостатка corpus delicti.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносиоци су представку Суду поднели 24. маја 2018. године.

У представци су се притуживали на повреде забране мучења из члана 3., права на правично суђење из члана 6. и права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), у погледу исхода и наводне неправичности поступка за старатељство, као и у погледу наводног неуспеха домаћих органа да заштите другог подносиоца од насиља.

ОДЛУКА СУДА

• Члан 3. Конвенције

Подносиоци су тврдили како власти нису испуниле своју обавезу да спроведу ефикасну истрагу по притужбама првог подносиоца да је други подносилац малтретиран од стране своје мајке.

Суд је утврдио да су надлежни државни органи одмах реаговали на бројне притужбе првог подносиоца, да су испитали оба подносиоца, наводног извршиоца кривичног дела и сведоке, као и да су размотрили све доказе.

У складу са тиме, Суд је утврдио да у достављеном материјалу нема ничега што би указало да су власти занемариле озбиљност навода или да су своје дужности обављале на површан начин.

Следом изнетог, Суд је у овом делу представку одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредбама члана 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.

• Члан 8. Конвенције

Подносиоци су тврдили да им је повређено право на поштовање приватног и породичног живота јер су домаћи судови одбили да дају старатељство X над Y.

Суд је установио да оваква одлука судова јесте представљала мешање у право првог подносиоца на поштовање његовог породичног живота, да је имала основу у домаћем праву и да је тежила легитимном циљу заштите права детета.

Суд је уочио да су домаћи судови у својим одлукама наглашавали важност најбољег интереса Y, као и да су чињенице које су утврдили заснивали на поднесцима и детаљним мишљењима вештака. Самим тим, Суд је утврдио да су испоштовани процедурални захтеви члана 8. Конвенције.

Суд је такође утврдио да одлуке домаћих судова нису биле произвољне нити неразумне, те да су разлози које су домаћи судови дали били релевантни и довољни у границама поља слободне процене државе.

Сходно наведеном, Суд је у овом делу представку одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредбама члана 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.

• Преостале притужбе

Подносиоци су се притуживали и на повреду права из члана 6. Конвенције, сматрајући да је поступак у коме се одлучивало о старатељству над Y био неправичан и да су судски вештаци били пристрасни, као и на повреду права из члана 8. Конвенције у вези са позитивним обавезама државе да заштите физички и психички интегритет другог подносиоца.

Суд је стао на становиште да документација која му је достављена не указује на било какву повреду права и слобода утврђених Конвенцијом или Протоколима уз исту.

Стога је Суд и у овом делу представку одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредбама члана 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.