СТАЈКОВИЋ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 16. децембра 2025. године донео, а 27. јануара 2026. године објавио пресуду у предмету Стајковић против Србије, број 56944/17.

Пресуду је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Против подносиоца представке и још неколико лица водио се кривични поступак пред Вишим судом у Београду због постојања основане сумње да су извршили кривично дело изнуда у продуженом трајању из члана 214. Кривичног законика.

Кривични поступак је покренут 19. априла 2013. године доношењем решења истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 275/13 да се против подносиоца и осталих лица спроведе истрага за наведено кривично дело.

Последња радња у истражном поступку је предузета 8. јула 2013. године, када је достављен извештај о обављеном вештачењу ДНК материјала.

Више јавно тужилаштво у Београду је против подносиоца и осталих окривљених лица подигло оптужницу 16. октобра 2013. године.

У представци се наводи да је продужење притвора подносиоцу након 14. августа 2013. године, када му је истекао притвор одређен решењем Апелационог суда у Београду К. бр. 76/2013 од 15. јула 2013. године било арбитрерно. Према наводима из представке једини разлог за даље продужење притвора била је ранија осуђиваност подносиоца, што није био довољан разлог према тадашњем Законику о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/0'9 и 76/10), (у даљем тексту: ЗКП из 2001. године).

Наиме, решењем Апелационог суда у Београду Кр. 85/13 од 14. августа 2013. године одбијен је као неоснован предлог Вишег јавног тужилаштва у Београду да се подносиоцу и осталим лицима продужи притвор. У образложењу је наведено да се, у складу са тадашњим законским решењем, у предлогу морају навести специфични разлози за продужење притвора из члана 144. став 3. ЗКП из 2001. године, што није учињено.

Два дана касније, подносиоцу и осталим лицима притвор је ипак продужен решењем Апелационог суда у Београду Кр. 87/13 од 16. августа 2013. године, на предлог истражног судије Вишег суда у Београду. У представци је ово решење Апелационог суда у Београду критиковано како у погледу начина доношења, тако и у погледу образложења, јер у њему није наведен ниједан важан разлог за продужење притвора преко 3 месеца, у складу са чланом 144. став 3. ЗКП из 2001. године. Жалба на ово решење је одбијена.

Притвор је још једном продужен подносиоцу, до 16. октобра 2013. године, а оптужница је против њега и осталих окривљених била подигнута истог дана. Сутрадан, 17. октобра 2013. године, Виши суд у Београду, пред којим се водио кривични поступак, решењем Кв. 4489/13, продужио је притвор подносиоцу и осталим лицима на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) важећег Законика о кривичном поступку. Жалба на ово решење је одбијена, а надлежни судови су нашли да постоје особите околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело. Што се тиче подносиоца, судови су као разлог навели његову ранију осуђиваност.

Притвор је према подносиоцу и осталим лицима потом продужаван на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) важећег Законика о кривичном поступку.

Подносиоцу је притвор укинут 15. априла 2014. године, решењем Вишег суда у Београду Кв. 1306/14. Овим решењем према подносиоцу је изречена мера забране напуштања стана, која је била на снази до 11. септембра 2014. године.

Подносилац је, дана 30. септембра 2013. године изјавио Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду Кр. 87/13 од 16. августа 2013. и КЖ2. 3813/13 од 29. августа 2013. године, због повреде права из члана 27 ст. 1. и 3. (право на слободу и безбедност), члана 30. став 1. (притвор), члана 31. ст. 1. и 3. (трајање притвора), члана 32. став 1. (правично суђење), члана 34. ст. 3. и 4. (правна сигурност у казненом праву) и члана 36. (право на једнаку заштиту права и на правно средство) Устава.

Одлуком Уставног суда Уж-7750/2013 од 27. априла 2017. године утврђена је повреда права подносиоца на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава, док је у преосталом делу уставна жалба одбачена.

Подносиоцу није досуђена накнада нематеријалне штете иако је истакао овај захтев у својој уставној жалби. Уставни суд је оценио да се правично задовољење у конкретном случају остварује објављивањем одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, док подносилац право на накнаду штете може остварити у посебном поступку, уколико се стекну услови за примену одредаба Главе XXV Законика о кривичном поступку.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је поднео представку Суду 31. јула 2017. године.

У представци се, поред осталог, притуживао на повреду права из члана 5. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), зато што му Уставни суд није досудио накнаду нематеријалне штете за утврђену повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава.

ОДЛУКА СУДА

Суд није прихватио приговор Владе да подносилац није исцрпео сва домаћа правна средства пре обраћања Суду, односно да је могао да поднесе тужбу за накнаду нематеријалне штете и захтев за накнаду штете Министарству правде. Ово из разлога што је Суд оценио да је подношењем уставне жалбе подносилац искористио једно од могућих правних средстава и да није био у обавези да користи друга правна средства будући да је Уставни суд био дужан да одлучи о његовом захтеву.  

Указућуји на своју недавну праксу (пресуда Радоњић и Ромић против Србије, број 43674/16, став 49.) да се нематеријална штета мора досудити у предметима ове врсте, а имајући у виду чињеницу да у конкретном случају Уставни суд подносиоцу није досудио никакву надокнаду за утврђену повреду права, Суд је закључио да утврђивање повреде права, само по себи, не представља адекватну надокнаду, већ да је било неопходно утврдити накнаду нематеријалне штете у одговарајућем новчаном износу.

Стога је Суд утврдио да је подносиоцу повређено право из члана 5. став 5. Конвенције.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Будући да подносилац није поднео захтев за правично задовољење, Суд је оценио да нема основа да му се додели било какав износ по том основу.