Милан КРСТИЋ и 8 др. против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 1. септембра 2026. године донео, а 25. септембра исте године објавио одлуку у предмету Милан Крстић и 8 др. против Србије, број 29477/11.

Одлуку је донео Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносиоци представки, господин Милан Крстић (у даљем тексту: први подносилац), господин  Драган Годар (у даљем тексту: други подносилац), господин Љубомир Бекеш (у даљем тексту: трећи подносилац), господин Никола Дулић (у даљем тексту: четврти подносилац), господин Стипан Башић (у даљем тексту: пети подносилац), господин Војислав Саулић (шести подносилац), господин Драган Колџић (седми подносилац), господин Томислав Вујковић (осми подносилац) и  господин Миладин Ђуричић (девети подносилац) били су запослени у Министарству унутрашњих послова (у даљем тексту: МУП).

Први подносилац је био запослен у Полицијској станици Лозница - Полицијска управа Шабац, други, трећи,  седми и осми подносилац су били запослени у Сектору за заштиту и спашавање МУП-а Србије - Одељење Суботица, четврти, пети и шести подносилац су били запослени у Полицијској управи Суботица, а девети подносилац је био запослен у Полицијској станици Крупањ - Полицијска управа Шабац.

Сви подносиоци су поднели тужбе надлежним основним судовима против свог послодавца ради исплате неисплаћених зарада по основу прековременог рада, рада ноћу и рада у време државних и верских празника. Први и девети подносилац су поднели тужбе Основном суду у Лозници, а остали подносиоци Основном суду у Суботици.

Основни суд у Лозници је тужбене захтеве првог и деветог подносиоца одбио као неосноване и те пресуде су потврђене пресудама Апелационог суда.

Основни суд у Суботици је тужбене захтеве другог, трећег, четвртог, шестог, седмог и осмог подносиоца усвојио у потпуности, а у случају петог подносиоца делимично. У случају другог, трећег, четвртог и петог подносиоца Апелациони суд у Новом Саду је укинуо пресуде и вратио предмет на поновни поступак у ком су тужбени захтеви подносилаца поново усвојени. Те пресуде су преиначене од стране Апелационог суда у Новом Саду и тужбени захтеви подносилаца су правноснажно одбијени. Пресуде којима су тужбени захтеви шестог, седмог и осмог подносиоца усвојени су преиначене пресудама Апелационог суда у Новом Саду без враћања предмета на поновни поступак.

Незадовољни исходом поступака пред судовима опште надлежности, подносиоци су Уставном суду изјавили уставне жалбе (Уж-6206/2011, Уж-5378/2015, Уж-7301/2015, Уж-5378/2015, Уж-8198/2015, Уж-6484/2015, Уж-8353/2014, Уж-6484/2015, Уж-1338/2015). Уставне жалбе другог и петог подносиоца су одбачене због неисцрпљивања правних средстава, а уставне жалбе осталих подносилаца су одбијене као неосноване.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносиоци су поднели представке Суду у фебруару и априлу 2017., као и у фебруару 2018. године.

У представкама су се притуживали на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1.  Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) тврдећи да су одбијање њихових грађанских тужби и наводна флагрантно неуједначена судска пракса домаћих судова у погледу меритума њихових спорова створили правну несигурност и довели до ускраћивања правде. Одређени подносиоци су се притуживали на (1) недоследну судску праксу  Врховног и Уставног суда и/или њихових различитих већа, посебно у погледу доступности жалбе о правним питањима (ревизија) у овој врсти спорова и/или (2) недостатак делотворног правног лека, како је загарантовано чланом 13. Конвенције.

ОДЛУКА СУДА

• члан 6. став 1. Конвенције

Суд је констатовао да су тужбени захтеви подносилаца одбијени у периоду од априла 2014. до септембра 2015. године поређењем њихових коефицијената зараде са коефицијентима других цивилних полицијских службеника. У предмету Шабановић и др. против Србије (број 39819/16 и 4 др., од 7. октобра 2025. године), Суд је приметио да су у истом периоду судови усвајали тужбене захтеве колега подносилаца поредећи њихове коефицијенте зарада са коефицијентима овлашћених полицијских службеника што је довело до „дубоких и дуготрајних разлика“ у судској пракси.

Тадашњи Врховни касациони суд је 10. новембра 2015. године усвојио правни став према којем је „упоредиви запослени“ (термин „државни службеник“ из члана 147. став 1. Закона о полицији) морао бити овлашћени службеник који је имао исти ниво образовања као и подносилац захтева, али који није радио ван редовног радног времена, чиме су недоследности усклађене у разумно кратком року.

С обзиром на то да се подносиоци у овом предмету налазе у потпуно истој ситуацији као подносиоци из предмета Шабановић и др, а у том предмету је Суд заузео став да се налази домаћих судова и њихово тумачење права не могу тумачити произвољним или очигледно неразумним и да се чињеница да су спорне одлуке донете пре доношења правног става Врховног касационог суда не може сматрати довољном за нарушавање правне сигурности, Суд је притужбе подносилаца у вези са неуједначеном судском праксом домаћих судова одбацио као очигледно неосноване, у складу са одредбама члана 35. ст. 3. (а) и 4. Конвенције.  

Уставни суд, је позивајући се на Закључке Грађанског одељења Врховног касационог суда од 3. и 10. марта 2015. године одбацио уставне жалбе другог и петог подносиоца због неизјављивања ревизије против другостепених пресуда, јер су првостепене одлуке у њиховим предметима поништене након 1. фебруара 2012., а правноснажна одлука је донета након 31. маја 2014. године, истовремено дајући рок од 30 дана за подношење ревизије. Иако су трећи и четврти подносилац били у истој правној ситуацији као и други и пети, њихове уставне жалбе нису одбачене због неизјављивања ревизије, већ одбијене као неосноване.

Иако су се наведене разлике појавиле на нивоу Уставног суда, оне се, по оцени Суда, нису односиле на главни аспект предмета подносилаца и нису биле „дубоке и дуготрајне“. Следом изнетог, Суд је притужбе подносилаца у вези са неуједначеном судском праксом Уставног суда одбацио као очигледно неосноване, у складу са одредбама члана 35. ст. 3. (а) и 4. Конвенције.

• члан 13. Конвенције

У вези са наводима другог, трећег, четвртог, петог, шестог, седмог и осмог подносиоца да им је повређено право на делотворни правни лек из члана 13. Конвенције, Суд је оценио да су се притуживали у погледу истих питања као и према члану 6. став 1. Конвенције, те је ове притужбе одбацио као очигледно неосноване, у складу са одредбама члана 35. ст. 3. (а) и 4. Конвенције.