AKSOY против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 29. септембра 2026. године донео, а 20. октобра исте године објавио пресуду у предмету Aksoy против Србије, број 4320/15.

Пресуду је једногласно донело Веће.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац представке (у даљем тексту: подносилац) је држављанин Републике Турске и живи у Штадеу, СР Немачка.  

Дана 2. децембра 2012. године око 3:50 часова, подносилац је, путујући са сапутником за Турску, где су намеравали да купе односно изнајме производну халу са машинама и канцеларијама, приликом изласка из Србије, током путовања из Немачке у Турску, заустављен на граничном прелазу Градина од стране граничних службеника.

На питање царинског службеника да ли има нешто да пријави, подносилац је изјавио да носи готов новац, те је, у царинској испостави, из своје јакне извадио готов новац у износу од 61.000 евра. Износ преко дозвољених 10.000 евра, односно 51.000 евра, му је привремено одузет.

Против подносиоца је покренут поступак због девизног прекршаја јер није пријавио готов новац пре уласка у царинско подручје Републике Србије, као ни пре приступања царинској контроли приликом изласка из земље.

Пресудом Прекршајног суда у Пироту - Одељење суда у Димитровграду Пр. 3005/12 од 24. децембра 2012. године подносилац је оглашен одговорним за прекршај и кажњен је новчаном казном од 50.000 динара. Истовремено, изречена му је и мера одузимања предмета прекршаја, односно готовог новца у износу од 51.000 евра.

Подносилац је у жалби против првостепене одлуке, поднетој преко браниоца, истакао, поред осталог, да је новац који му је одузет припадао предузећу „АВАТЕК“ GmbH чији је власник његов син и доставио је потврде банке из Хамбурга да је поменуто предузеће подигло износ од 68.191,86 евра што је, по његовом мишљењу, указивало да је порекло новца законито.   

Пресудом Вишег прекршајног суда - Одељење у Нишу П-203 Прж.517/13 од 5. марта 2013. године жалба подносиоца је одбијена и првостепена пресуда је потврђена.  

Незадовољан исходом поступка, подносилац је изјавио Уставном суду уставну жалбу која је решењем Уж-2931/2013 од 4. фебруара 2014. године одбачена као очигледно неоснована, јер се наводи подносиоца не могу довести у везу са правом на мирно уживање имовине, имајући у виду обавезни карактер санкције одузимања непријављеног готовог новца и разлоге који су надлежни прекршајни судови навели у погледу тога зашто делимично одузимање није било оправдано.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је поднео представку Суду 26. децембра 2014. године.

У представци се притуживао на повреду члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију сматрајући да је одузимање готовог новца које премашује дозвољени износ представљало незакониту и крајње несразмерну меру.

ОДЛУКА СУДA

• Статус жртве

Имајући у виду чињеницу да је подносилац током целог поступка пред домаћим органима тврдио да одузети новац не припада њему већ предузећу његовог сина, Суд је, по службеној дужности, испитивао да ли подносилац у конкретном предмету има статус жртве у смислу Конвенције.

У том смислу, Суд је, пре свега, констатовао да је подносилац током поступка пред домаћим судовима тврдио, и за своје тврдње доставио доказе, да је одузети новац носио ради закупа пословног простора у Турској у име предузећа свог сина, али да су судови сматрали да ти документи не могу да докажу непосредну везу између подигнутог новца и новчаница заплењених на граници, па су тај новац третирали као подносиочев.

Суд је даље констатовао да је подносилац поседовао готов новац, да је током поступка третиран као његов ималац и да је мера изречена управо њему. Међутим, чак и кад би се прихватили наводи подносиоца да предметни новац припада привредном друштву његовог сина, Суд је оценио да је очигледно постојала непосредна веза између подносиоца и штете коју је он претрпео мешањем у право на имовину из следећих разлога: 1) непријављени готов новац који се преноси супротно прописима се, без обзира на законитост његовог порекла и да ли је учинилац власник тог новца, одузима од учиниоца прекршаја сагласно тада важећем Закону о девизном пословању („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 31/11, 119/12 и 139/14); 2) одузимање и пренос новца у државни буџет су уследили након одлуке домаћих органа против подносиоца, који је био једина странка у поступку и било је последица његовог (не)поступања, односно непријављивања готовог новца надлежним органима и прибављање потврде о истом - дакле, подносилац је био једини адресат тих мера, без обзира што су оне могле посредно утицати и на привредно друштво његовог сина које није било странка у поступку нити је могло у њему учествовати; 3) било би, у околностима конкретног случаја, претерано формалистички ускратити подносиоцу статус жртве и утврдити да он није имао јасан и легитиман интерес да оспори меру која је била њему изречена као последица његовог (не)поступања и могла је неповољно утицати на финансијску ситуацију и одговорност према трећим лицима.

Сходно томе, Суд је утврдио да подносилац има својство „жртве“ у складу са чланом 34. Конвенције.

• Члан 1. Протокола број 1 уз Конвенцију

Суд је констатовао да су домаћи судови утврдили да подносилац није испунио захтеве у погледу пријављивања готовог новца који је преносио приликом транзита кроз Србију, те да је сврха почетног привременог одузимања новца била испитивање његовог порекла и намене да би се утврдило да ли је подносилац починио прекршај или неко теже кривично дело као што су кријумчарење, прање новца, утаја пореза или трговина дрогом. Иако је у даљем поступку подносилац осуђен само за прекршај непријављивања новца приликом транзита кроз Србију, прекршајни судови су сматрали да је неопходно да се подносиоцу трајно одузме сав новац који је пренео, а није пријавио.

Суд је подсетио да би мешање државе у право на мирно уживање имовине било сразмерно, оно мора одговарати тежини повреде, а санкција тежини учињеног дела. Ослањајући се на сопствену праксу у сличним случајевима, а посебно на пресуду Аксунгур и др. против Србије, број 69080/13 и 4 друге представке, од 24. јуна 2025. године, а имајући у виду да су домаћи судови утврдили да је подносилац поступао из нехата, да није прикривао готов новац, да је неосуђиван и да није било отежавајућих околности, Суд је закључио да је одузимање готовог новца наметнуло подносиоцу прекомеран терет, пошто је подносилац лице на које је та мера непосредно утицала. 

Следствено, Суд је утврдио повреду члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подносиоцу на име накнаде материјалне штете исплати износ од 51.000 евра и износ од 2.000 евра на име накнаде трошкова.