ЂОРЂЕВИЋ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 9. септембра 2025. године донео, а 7. октобра исте године објавио пресуду у предмету Ђорђевић против Србије, број 11212/23.

Пресуду је донело седмочлано Веће.

Веће је једногласно донело пресуду у погледу утврђивања повреде права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције, док је већином гласова (5:2) одлучило у погледу утврђивања повреде права на мирно уживање имовине.

Пресуда још увек није постала правноснажна.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подноситељка представке (у даљем тексту: подноситељка) била је власница стана (гарсоњере) који се налази у приземљу зграде у Захумској улици број 43, те да је на суседној парцели (улица Захумска број 45), у непосредној близини, предузеће „ЈИНПРОС“ д.о.о. из Београда (Нови Београд) сазидало пословно-стамбени објекат спратности По+Пр+5. Подноситељка је тврдила да је услед изградње новог објекта у непосредној близини њен стан остао без природне светлости, да јој је отежано свакодневно функционисање, тј. читање, кућни послови итд., да је у сталном „полумраку“ и да је принуђена да све време користи вештачко светло. С тим у вези, подноситељка се дописима и притужбама обраћала инвеститору - предузећу „ЈИНПРОС“ д.о.о. из Београда (Нови Београд), Граду Београду - Секретаријату за урбанизам и грађевинске послове - Грађевинској инспекцији, Урбанистичкој инспекцији тадашњег Министарства за капиталне инвестиције итд.

Поступајући по притужби подноситељке републички урбанистички инспектор је у свом записнику број 350-01-01203/2004-06 од 25. априла 2005. године, између осталог, констатовао да је било неопходно да надлежни орган (Секретаријат за урбанизам и грађевинске послове Града Београда) обрати посебну пажњу приликом дефинисања удаљења планираног објекта од суседних постојећих објеката, како постојећим суседним стамбеним објектима не би били погоршани услови становања. Такође, урбанистички инспектор је у поменутом записнику наложио Секретаријату за урбанизам и грађевинске послове да преиспита извод из урбанистичког плана, као и идејни пројекат на основу кога је издато одобрење за изградњу објекта у улици Захумска 45, у погледу дефинисања грађевинске парцеле (у изводу и идејном пројекту - ситуационом плану), као и дефинисања бочних грађевинских линија према постојећим суседним објектима. Подноситељка у представци наводи да се Град Београд - Секретаријат за урбанизам и грађевинске послове оглушио о налог републичког урбанистичког инспектора, те да је инвеститор изградио зграду на начин да је подноситељкин стан у великој мери лишен дневне светлости.

Сходно напред наведеном, подноситељка је пред Првим основним судом у Београду поднела тужбу против Града Београда - Секретаријата за урбанизам и грађевинске послове и инвеститора - предузећа „ЈИНПРОС“ д.о.о. из Београда (Нови Београд), којом је тражила да јој тужени солидарно на име накнаде штете исплате износ за који је умањена тржишна вредност њеног стана.

Први основни суд у Београду је пресудом П. 53595/2010 од 5. маја 2010. године усвојио тужбени захтев и обавезао тужене да подноситељки солидарно на име накнаде штете исплате износ од 825.440,00 динара са законском затезном каматом почев од 12. марта 2009. године до исплате, као и да јој надокнаде трошкове парничног поступка. Апелациони суд у Београду је одлучујући о жалбама тужених оценио да су исте основане, те је решењем Гж. 2316/11 од 10. јула 2012. године укинуо првостепену пресуду и предмет вратио Првом основном суду у Београду на поновно одлучивање.

Након спроведеног новог првостепеног поступка, Први основни суд у Београду је пресудом П. 17310/12 од 15. јула 2016. године одбио тужбени захтев у целости и обавезао подноситељку да туженима исплати новчани износ на име трошкова парничног поступка.

Како је подноситељка изјавила жалбу против нове првостепене пресуде од 15. јула 2016. године, Апелациони суд у Београду је пресудом Гж. 81/17 од 6. априла 2017. године делимично усвојио поднету жалбу, тако што је преиначио првостепену пресуду и обавезао туженог инвеститора - предузеће „ЈИНПРОС“ д.о.о. из Београда (Нови Београд) да подноситељки на име накнаде штете због умањења тржишне вредности стана исплати износ од 825.440,00 динара са законском затезном каматом почев од 12. марта 2009. године до исплате, те је обавезао поменуто предузеће да подноситељки исплати износ трошкова парничног поступка, као и трошкова другостепеног поступка. Апелациони суд у Београду је потврдио првостепену пресуду од 15. јула 2016. године у делу којим је одбијен тужбени захтев у односу на туженог Град Београд  - Секретаријат за урбанизам и грађевинске послове. Наиме, Апелациони суд у Београду је у пресуду Гж. 81/17 од 6. априла 2017. године заузео став да је тужени инвеститор у обавези да подноситељки исплати накнаду штете, будући да је услед изградње суседног објекта дошло до умањења тржишве вредности њеног стана од 20%, што представља петину вредности и указује да се не ради о занемарљивој штети. Такође, другостепени суд је узео у обзир дасе трпљење подноситељке огледа у свакодневном животу, да је у стану полумрак, да није могуће при таквој дневној светлости читати и радити кућне послове без вештачког светла, итд.

Инвеститор - предузеће „ЈИНПРОС д.о.о. из Београда (Нови Београд) је изјавио ревизију против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 81/17 од 6. априла 2017. године.

Врховни касациони суд је својом пресудом Рев. 2222/2017 од 21. јуна 2018. године преиначио поменуту пресуду, тако што је одбио жалбу подноситељке као неосновану и потврдио одбијање тужбеног захтева у односу на инвеститора, као и обавезу подноситељке да инвеститору надокнади трошкове парничног поступка. Такође, Врховни касациони суд је преиначио другостепену пресуду од 6. априла 2017. године и у делу који се тиче трошкова другостепеног поступка, тако што је одбио подноситељкин захтев за накнаду истих. Пресуда Врховног касационог суда Рев. 2222/2017 од 21. јуна 2018. године је исправљена посебним решењем Рев. 2222/2017 од 10. јануара 2019. године.

Врховни касациони суд је заузео супротан правни став у односу на Апелациони суд у Београду. Према образложењу пресуде Врховног касационог суда, штета није настала јер подноситељка није продала стан, а из налаза вештака не произлази да га. због утврђених неправилности, није могуће продати. Тужено предузеће је, према ставу Врховног касационог суда, радило наведени објекат уз одобрење надлежних органа, односно у свему према утврђеним урбанистичким условима и одлукама Града Београда, у односу на који је одбијен тужбени захтев. Ограничења које тужена трпи су, према Врховном касационом суду, нужна с обзиром на део града у ком живи и његову величину.

Подноситељка је, незадовољна пресудом Врховног касационог суда, изјавила Уставном суду уставну жалбу притужујући се због повреде права на правично суђење, права на једнаку правну заштиту права и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.

Уставни суд је решењем Уж-2248/2019 од 28. децембра 2022. године одбацио уставну жалбу подноситељке, оценивши да се наводи из уставне жалбе не могу прихватити као релевантни уставноправни разлози којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд оцени законитост оспорене пресуде, а остале притужбе одбацио.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подноситељка је поднела представку Суду 6. марта 2023. године.

У представци се притуживала на повреду права на поштовање приватног и породичног живота и права на мирно уживање имовине из члана 8. Конвенције и члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију, тврдећи да јој је због изградње стамбене зграде у близини њеног стана онемогућено нормално коришћење истог због недостатка природног светла и вентилације, као и да је вредност тог стана значајно смањена.

ОДЛУКА СУДА

Суд није уважио приговор Владе да је подноситељка злоупотребила право на подношење представке, јер је стан продала 2019. године, пре него што је поднела представку Суду. Наиме, иако је Суд констатовао да је подноситељка стан продала 2019. године, прихватио је изјаву управника зграде да је у стану континуирано живела и након продаје непокретности и оценио да чињеница продаје стана није од значаја. Такође, Суд је оценио да нема назнака да је изостављањем чињенице да је продала стан подноситељка намерно обманула Суд или свесно представила било какве неистините чињенице релевантне за њене притужбе, те је одбацио приговор Владе. 

• Члан 8. Конвенције

Суд је одбацио приговор Владе да подноситељка није правилно исцрпела домаћа правна средства јер се у својој уставној жалби није жалила на повреду свог права на поштовање дома, како је гарантовано чланом 8. Конвенције, јер је оценио да је она, иако се није изричито позвала на ту одредбу, у својој уставној жалби притуживала на пресуде домаћих судова тврдећи да јој је изградња нове зграде нанела штету због погоршања услова живота у њеном стану из разлога недостатка природног светла, вентилације и директне сунчеве светлости.

Суд је подсетио да сврха члана 8. Конвенције, поред заштите од мешања органа власти у право појединца, обухвата и усвајање мера од стране тих власти осмишљених да обезбеде поштовање приватног живота и дома и у односима између појединаца, у ситуацији када је неко спречен да ужива погодности свог дома.

Надаље, Суд је констатовао да су домаћи судови игнорисали закључке вештака којим је утврђено да, због непосредне близине новоизграђене стамбене зграде стану подноситељке који се налази у приземљу, није било приступа директној сунчевој светлости и да је било мало вентилације, те да је последично предметни стан био претворен у подрум због чега није било могуће ни читати ни радити било шта без вештачког осветљења. Домаћи судови су се ограничили на власништво над новом зградом и процену смањења вредности подноситељкиног стана.

Суд је узео у обзир рањивост подноситељке имајући у виду да је она старија особа и да је по занимању библиотекарка, па да по природи посла много чита. У овим околностима, Суд је оценио да недостатак природног светла и вентилације више отежава свакодневни живот подноситељке него што би се то обично очекивало.

Имајући у виду налазе вештака и личне околности подноситељке, Суд је закључио да држава није приступила спорном питању са дужном пажњом и није правилно размотрила супростављене интересе, чиме није испунила своју позитивну обавезу да обезбеди право подноситељке на поштовање дома и приватног живота.

Следом изнетог, Суд је утврдио повреду права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције.

• Члан 1. Протокола број 1 уз Конвенцију

Суд је пошао од чињенице да је, према налазима вештака, тржишна вредност стана подноситељке смањена за 20%, што нису спорили домаћи судови који су одбијали њен тужбени захтев из других разлога, као и да је Врховни касациони суд, у одлуци по ревизији једног од тужених, стао на становиште да смањење вредности није значајно, не спорећи његову висину.

Међутим, Суд је оценио да је смањење вредности стана подноситељке за 20% значајно, чак и да је зграда изграђена у складу са свим издатим дозволама, што није случај. У смислу одређених неправилности у дозволама издатим инвеститору које је утврдила Грађевинска инспекција Града Београда, Суд је нагласио значај начела добре управе и да ризик од било какве грешке државног органа мора сносити сама држава, уз констатацију да домаћи органи нису уопште реаговали на налазе Грађевинске инспекције Града Београда о неправилностима.

Суд је приликом одлучивања узео у обзир и пресуде Врховног касационог суда у којима је заузет став да значајна штета постоји уколико износи 20% када је стамбена зграда изграђена у складу са издатим дозволама, али да ипак у конкретном случају није заузео исти такав став.

Узимајући у обзир неправилности приликом издавања дозволе инвеститору којима је издато одобрење за изградњу стамбене зграде, чиме је значајно смањена вредност подноситељкиног стана без понуђене накнаде подноситељки и заузимање става супротног исказаном у упоредивим случајевима од стране Врховног касационог суда, Суд је оценио да домаћи органи нису обезбедили правичну равнотежу између општег интереса и интереса подноситељке.

Сходно наведеном, Суд је утврдио повреду права на мирно уживање имовине из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију (са 5 гласова за и 2 против).

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да на име накнаде материјалне штете подноситељки исплати износ од 7.000 евра са законском затезном каматом обрачунатом од 12. марта 2009. године, на име нематеријалне штете износ од 6.000 евра и на име накнаде трошкова поступка износ од 5.685 евра.

ИЗДВОЈЕНA МИШЉЕЊA СУДИЈА KTISTAKIS И NÍ RAIFEARTAIGH

Судијa Ktistakis је, осврћући се на одлуке домаћих судова и њихову констатацију да је вредност подноситељкиног стана смањена за 20% због близине нове зграде, поставио питање могућности утврђивања смањења тржишне вредности подноситељкиног стана током поступка пред Судом, знајући да је подноситељка  продала предметни стан 2019. године, четири године пре подношења представке.

Судија Ktistakis је даље истакао да, и кад би се прихватило да је тржишна вредност стана за наведени проценат умањена, државе у области урбанистичког планирања уживају широко поље слободне процене чак и када те мере доводе до губитка вредности имовине, а да одредба члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију не јемчи право на задржавање вредности имовине и не спречава да политике урбаног развоја имају негативне последице по власнике станова.

Коначно, судија Ktistakis сматра да се не може захтевати накнада за повреду права на мирно уживање имовине предвиђеног чланом 1. Протокола број 1 уз Конвенцију за губитак тржишне вредности стана у поменутом проценту, с обзиром на то да се налази у центру главног града Европе, а релевантне дозволе нису ни оспорене, а ни поништене од стране домаћих управних судова.

Судија Ní Raifeartaigh се придружила издвојеном мишљењу судије Ktistakis-а и подржала његову аргументацију, али је истакла и то да стварни финансијски губитак подноситељке није познат, јер није назначила продајну цену Суду, те да је стамбена зграда изграђена у складу са прописима, упркос неправилностима.

Из напред наведених разлога, судије Ktistakis и Ní Raifeartaigh су заузеле став да подноситељки није повређено право на мирно уживање имовине из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.