ĐORĐEVIĆ protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 9. septembra 2025. godine doneo, a 7. oktobra iste godine objavio presudu u predmetu Đorđević protiv Srbije, broj 11212/23.

Presudu je donelo sedmočlano Veće.

Veće je jednoglasno donelo presudu u pogledu utvrđivanja povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Konvencije, dok je većinom glasova (5:2) odlučilo u pogledu utvrđivanja povrede prava na mirno uživanje imovine.

Presuda još uvek nije postala pravnosnažna.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnositeljka predstavke (u daljem tekstu: podnositeljka) bila je vlasnica stana (garsonjere) koji se nalazi u prizemlju zgrade u Zahumskoj ulici broj 43, te da je na susednoj parceli (ulica Zahumska broj 45), u neposrednoj blizini, preduzeće „JINPROS“ d.o.o. iz Beograda (Novi Beograd) sazidalo poslovno-stambeni objekat spratnosti Po+Pr+5. Podnositeljka je tvrdila da je usled izgradnje novog objekta u neposrednoj blizini njen stan ostao bez prirodne svetlosti, da joj je otežano svakodnevno funkcionisanje, tj. čitanje, kućni poslovi itd., da je u stalnom „polumraku“ i da je prinuđena da sve vreme koristi veštačko svetlo. S tim u vezi, podnositeljka se dopisima i pritužbama obraćala investitoru - preduzeću „JINPROS“ d.o.o. iz Beograda (Novi Beograd), Gradu Beogradu - Sekretarijatu za urbanizam i građevinske poslove - Građevinskoj inspekciji, Urbanističkoj inspekciji tadašnjeg Ministarstva za kapitalne investicije itd.

Postupajući po pritužbi podnositeljke republički urbanistički inspektor je u svom zapisniku broj 350-01-01203/2004-06 od 25. aprila 2005. godine, između ostalog, konstatovao da je bilo neophodno da nadležni organ (Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove Grada Beograda) obrati posebnu pažnju prilikom definisanja udaljenja planiranog objekta od susednih postojećih objekata, kako postojećim susednim stambenim objektima ne bi bili pogoršani uslovi stanovanja. Takođe, urbanistički inspektor je u pomenutom zapisniku naložio Sekretarijatu za urbanizam i građevinske poslove da preispita izvod iz urbanističkog plana, kao i idejni projekat na osnovu koga je izdato odobrenje za izgradnju objekta u ulici Zahumska 45, u pogledu definisanja građevinske parcele (u izvodu i idejnom projektu - situacionom planu), kao i definisanja bočnih građevinskih linija prema postojećim susednim objektima. Podnositeljka u predstavci navodi da se Grad Beograd - Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove oglušio o nalog republičkog urbanističkog inspektora, te da je investitor izgradio zgradu na način da je podnositeljkin stan u velikoj meri lišen dnevne svetlosti.

Shodno napred navedenom, podnositeljka je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu podnela tužbu protiv Grada Beograda - Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove i investitora - preduzeća „JINPROS“ d.o.o. iz Beograda (Novi Beograd), kojom je tražila da joj tuženi solidarno na ime naknade štete isplate iznos za koji je umanjena tržišna vrednost njenog stana.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 53595/2010 od 5. maja 2010. godine usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da podnositeljki solidarno na ime naknade štete isplate iznos od 825.440,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. marta 2009. godine do isplate, kao i da joj nadoknade troškove parničnog postupka. Apelacioni sud u Beogradu je odlučujući o žalbama tuženih ocenio da su iste osnovane, te je rešenjem Gž. 2316/11 od 10. jula 2012. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno odlučivanje.

Nakon sprovedenog novog prvostepenog postupka, Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 17310/12 od 15. jula 2016. godine odbio tužbeni zahtev u celosti i obavezao podnositeljku da tuženima isplati novčani iznos na ime troškova parničnog postupka.

Kako je podnositeljka izjavila žalbu protiv nove prvostepene presude od 15. jula 2016. godine, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 81/17 od 6. aprila 2017. godine delimično usvojio podnetu žalbu, tako što je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog investitora - preduzeće „JINPROS“ d.o.o. iz Beograda (Novi Beograd) da podnositeljki na ime naknade štete zbog umanjenja tržišne vrednosti stana isplati iznos od 825.440,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. marta 2009. godine do isplate, te je obavezao pomenuto preduzeće da podnositeljki isplati iznos troškova parničnog postupka, kao i troškova drugostepenog postupka. Apelacioni sud u Beogradu je potvrdio prvostepenu presudu od 15. jula 2016. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na tuženog Grad Beograd  - Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove. Naime, Apelacioni sud u Beogradu je u presudu Gž. 81/17 od 6. aprila 2017. godine zauzeo stav da je tuženi investitor u obavezi da podnositeljki isplati naknadu štete, budući da je usled izgradnje susednog objekta došlo do umanjenja tržišve vrednosti njenog stana od 20%, što predstavlja petinu vrednosti i ukazuje da se ne radi o zanemarljivoj šteti. Takođe, drugostepeni sud je uzeo u obzir dase trpljenje podnositeljke ogleda u svakodnevnom životu, da je u stanu polumrak, da nije moguće pri takvoj dnevnoj svetlosti čitati i raditi kućne poslove bez veštačkog svetla, itd.

Investitor - preduzeće „JINPROS d.o.o. iz Beograda (Novi Beograd) je izjavio reviziju protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 81/17 od 6. aprila 2017. godine.

Vrhovni kasacioni sud je svojom presudom Rev. 2222/2017 od 21. juna 2018. godine preinačio pomenutu presudu, tako što je odbio žalbu podnositeljke kao neosnovanu i potvrdio odbijanje tužbenog zahteva u odnosu na investitora, kao i obavezu podnositeljke da investitoru nadoknadi troškove parničnog postupka. Takođe, Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu od 6. aprila 2017. godine i u delu koji se tiče troškova drugostepenog postupka, tako što je odbio podnositeljkin zahtev za naknadu istih. Presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2222/2017 od 21. juna 2018. godine je ispravljena posebnim rešenjem Rev. 2222/2017 od 10. januara 2019. godine.

Vrhovni kasacioni sud je zauzeo suprotan pravni stav u odnosu na Apelacioni sud u Beogradu. Prema obrazloženju presude Vrhovnog kasacionog suda, šteta nije nastala jer podnositeljka nije prodala stan, a iz nalaza veštaka ne proizlazi da ga. zbog utvrđenih nepravilnosti, nije moguće prodati. Tuženo preduzeće je, prema stavu Vrhovnog kasacionog suda, radilo navedeni objekat uz odobrenje nadležnih organa, odnosno u svemu prema utvrđenim urbanističkim uslovima i odlukama Grada Beograda, u odnosu na koji je odbijen tužbeni zahtev. Ograničenja koje tužena trpi su, prema Vrhovnom kasacionom sudu, nužna s obzirom na deo grada u kom živi i njegovu veličinu.

Podnositeljka je, nezadovoljna presudom Vrhovnog kasacionog suda, izjavila Ustavnom sudu ustavnu žalbu pritužujući se zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku pravnu zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Ustavni sud je rešenjem Už-2248/2019 od 28. decembra 2022. godine odbacio ustavnu žalbu podnositeljke, ocenivši da se navodi iz ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene presude, a ostale pritužbe odbacio.

PRITUŽBE PODNOSITELJKE I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnositeljka je podnela predstavku Sudu 6. marta 2023. godine.

U predstavci se prituživala na povredu prava na poštovanje privatnog i porodičnog života i prava na mirno uživanje imovine iz člana 8. Konvencije i člana 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju, tvrdeći da joj je zbog izgradnje stambene zgrade u blizini njenog stana onemogućeno normalno korišćenje istog zbog nedostatka prirodnog svetla i ventilacije, kao i da je vrednost tog stana značajno smanjena.

ODLUKA SUDA

Sud nije uvažio prigovor Vlade da je podnositeljka zloupotrebila pravo na podnošenje predstavke, jer je stan prodala 2019. godine, pre nego što je podnela predstavku Sudu. Naime, iako je Sud konstatovao da je podnositeljka stan prodala 2019. godine, prihvatio je izjavu upravnika zgrade da je u stanu kontinuirano živela i nakon prodaje nepokretnosti i ocenio da činjenica prodaje stana nije od značaja. Takođe, Sud je ocenio da nema naznaka da je izostavljanjem činjenice da je prodala stan podnositeljka namerno obmanula Sud ili svesno predstavila bilo kakve neistinite činjenice relevantne za njene pritužbe, te je odbacio prigovor Vlade. 

• Član 8. Konvencije

Sud je odbacio prigovor Vlade da podnositeljka nije pravilno iscrpela domaća pravna sredstva jer se u svojoj ustavnoj žalbi nije žalila na povredu svog prava na poštovanje doma, kako je garantovano članom 8. Konvencije, jer je ocenio da je ona, iako se nije izričito pozvala na tu odredbu, u svojoj ustavnoj žalbi prituživala na presude domaćih sudova tvrdeći da joj je izgradnja nove zgrade nanela štetu zbog pogoršanja uslova života u njenom stanu iz razloga nedostatka prirodnog svetla, ventilacije i direktne sunčeve svetlosti.

Sud je podsetio da svrha člana 8. Konvencije, pored zaštite od mešanja organa vlasti u pravo pojedinca, obuhvata i usvajanje mera od strane tih vlasti osmišljenih da obezbede poštovanje privatnog života i doma i u odnosima između pojedinaca, u situaciji kada je neko sprečen da uživa pogodnosti svog doma.

Nadalje, Sud je konstatovao da su domaći sudovi ignorisali zaključke veštaka kojim je utvrđeno da, zbog neposredne blizine novoizgrađene stambene zgrade stanu podnositeljke koji se nalazi u prizemlju, nije bilo pristupa direktnoj sunčevoj svetlosti i da je bilo malo ventilacije, te da je posledično predmetni stan bio pretvoren u podrum zbog čega nije bilo moguće ni čitati ni raditi bilo šta bez veštačkog osvetljenja. Domaći sudovi su se ograničili na vlasništvo nad novom zgradom i procenu smanjenja vrednosti podnositeljkinog stana.

Sud je uzeo u obzir ranjivost podnositeljke imajući u vidu da je ona starija osoba i da je po zanimanju bibliotekarka, pa da po prirodi posla mnogo čita. U ovim okolnostima, Sud je ocenio da nedostatak prirodnog svetla i ventilacije više otežava svakodnevni život podnositeljke nego što bi se to obično očekivalo.

Imajući u vidu nalaze veštaka i lične okolnosti podnositeljke, Sud je zaključio da država nije pristupila spornom pitanju sa dužnom pažnjom i nije pravilno razmotrila suprostavljene interese, čime nije ispunila svoju pozitivnu obavezu da obezbedi pravo podnositeljke na poštovanje doma i privatnog života.

Sledom iznetog, Sud je utvrdio povredu prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Konvencije.

• Član 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju

Sud je pošao od činjenice da je, prema nalazima veštaka, tržišna vrednost stana podnositeljke smanjena za 20%, što nisu sporili domaći sudovi koji su odbijali njen tužbeni zahtev iz drugih razloga, kao i da je Vrhovni kasacioni sud, u odluci po reviziji jednog od tuženih, stao na stanovište da smanjenje vrednosti nije značajno, ne sporeći njegovu visinu.

Međutim, Sud je ocenio da je smanjenje vrednosti stana podnositeljke za 20% značajno, čak i da je zgrada izgrađena u skladu sa svim izdatim dozvolama, što nije slučaj. U smislu određenih nepravilnosti u dozvolama izdatim investitoru koje je utvrdila Građevinska inspekcija Grada Beograda, Sud je naglasio značaj načela dobre uprave i da rizik od bilo kakve greške državnog organa mora snositi sama država, uz konstataciju da domaći organi nisu uopšte reagovali na nalaze Građevinske inspekcije Grada Beograda o nepravilnostima.

Sud je prilikom odlučivanja uzeo u obzir i presude Vrhovnog kasacionog suda u kojima je zauzet stav da značajna šteta postoji ukoliko iznosi 20% kada je stambena zgrada izgrađena u skladu sa izdatim dozvolama, ali da ipak u konkretnom slučaju nije zauzeo isti takav stav.

Uzimajući u obzir nepravilnosti prilikom izdavanja dozvole investitoru kojima je izdato odobrenje za izgradnju stambene zgrade, čime je značajno smanjena vrednost podnositeljkinog stana bez ponuđene naknade podnositeljki i zauzimanje stava suprotnog iskazanom u uporedivim slučajevima od strane Vrhovnog kasacionog suda, Sud je ocenio da domaći organi nisu obezbedili pravičnu ravnotežu između opšteg interesa i interesa podnositeljke.

Shodno navedenom, Sud je utvrdio povredu prava na mirno uživanje imovine iz člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju (sa 5 glasova za i 2 protiv).

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Sud je obavezao Republiku Srbiju da na ime naknade materijalne štete podnositeljki isplati iznos od 7.000 evra sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom od 12. marta 2009. godine, na ime nematerijalne štete iznos od 6.000 evra i na ime naknade troškova postupka iznos od 5.685 evra.

IZDVOJENA MIŠLJENJA SUDIJA KTISTAKIS I NÍ RAIFEARTAIGH

Sudija Ktistakis je, osvrćući se na odluke domaćih sudova i njihovu konstataciju da je vrednost podnositeljkinog stana smanjena za 20% zbog blizine nove zgrade, postavio pitanje mogućnosti utvrđivanja smanjenja tržišne vrednosti podnositeljkinog stana tokom postupka pred Sudom, znajući da je podnositeljka  prodala predmetni stan 2019. godine, četiri godine pre podnošenja predstavke.

Sudija Ktistakis je dalje istakao da, i kad bi se prihvatilo da je tržišna vrednost stana za navedeni procenat umanjena, države u oblasti urbanističkog planiranja uživaju široko polje slobodne procene čak i kada te mere dovode do gubitka vrednosti imovine, a da odredba člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju ne jemči pravo na zadržavanje vrednosti imovine i ne sprečava da politike urbanog razvoja imaju negativne posledice po vlasnike stanova.

Konačno, sudija Ktistakis smatra da se ne može zahtevati naknada za povredu prava na mirno uživanje imovine predviđenog članom 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju za gubitak tržišne vrednosti stana u pomenutom procentu, s obzirom na to da se nalazi u centru glavnog grada Evrope, a relevantne dozvole nisu ni osporene, a ni poništene od strane domaćih upravnih sudova.

Sudija Ní Raifeartaigh se pridružila izdvojenom mišljenju sudije Ktistakis-a i podržala njegovu argumentaciju, ali je istakla i to da stvarni finansijski gubitak podnositeljke nije poznat, jer nije naznačila prodajnu cenu Sudu, te da je stambena zgrada izgrađena u skladu sa propisima, uprkos nepravilnostima.

Iz napred navedenih razloga, sudije Ktistakis i Ní Raifeartaigh su zauzele stav da podnositeljki nije povređeno pravo na mirno uživanje imovine iz člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju.