ЦЕКИЋ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 17. марта 2026. године донео, а 7. априла исте године објавио пресуду у предмету Цекић против Србије, број 19083/20.

Пресуду је једногласно донело седмочлано Веће.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац представке (у даљем тексту: подносилац) налазио се, у моменту подношења представке, на издржавању вишегодишње казне затвора, а до тада је боравио у неколико затворских установа. Дана 14. маја 2008. године, подносилац је започео са издржавањем казне затвора у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици.

Пoдносилац је био подвргнут посебној мери смештаја под појачаним надзором у периоду између 18. фебруара и 8. априла 2009. године, као и у периоду између 25. јуна и 23. септембра 2009. године, а био је подвргнут дисциплинској мери самице у периоду између 13. и 28. марта 2009. године.

Дана 18. октобра 2010. године, подносилац је посетио лекара у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици због болова у грлу, цурења из носа из кашља и прописана му је антибиотска терапија. Дана 5. новембра 2010. године, након рутинске рендгенографије грудног коша, подносиоцу је откривена видљива промена у пределу плућа, што је побудило сумњу на туберкулозу. Дана 9. новембра 2010. године примљен је у затворску болницу, а 13. децембра 2010. године, подносиоцу је дијагностикована туберкулоза.

У периоду од 15. децембра 2010. до 1. априла 2011. године, подносилац је антибиотски лечен у болници, а потом је отпуштен из болнице, након негативног теста подносиочевог спутума (испљувка) на туберкулозу. Лечење подносиоца антибиотицима је настављено до 14. јуна 2011. године, а резултати тестирања од 11. јула и 3. августа 2011. године су били негативни.

Подносилац је 21. априла 2011. године поднео Основном суду у Сремској Митровици предлог за обезбеђење доказа у ванпарничном поступку увиђајем суда и вештачењем на лицу места просторије у којој је издржавао дисциплинску меру „строге изолације“. Основни суд у Сремској Митровици је 3. септембра 2012. године одбацио његов захтев. Позивајући се на члан 269. тада важећег Закона о парничном поступку, суд није утврдио основану забринутост да би предметни докази постали недоступни или да би њихово накнадно извођење било значајно отежано. Виши суд у Сремској Митровици је 25. децембра 2012. године одбио жалбу подносиоца и потврдио првостепену одлуку.

Такође, подносилац је Првом основном суду у Београду поднео тужбу ради накнаде нематеријалне штете због умањења животне активности, претрпљених физичких и душевних болова, као и због повреде права личности на живот и здравље, која је одбијена пресудом П. 26071/11 од 5. јуна 2017. године. Ова пресуда је потврђена пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 5240/17 од 7. децембра 2017. године.

Подносилац је 19. фебруара 2018. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуда Првог основног суда и Апелационог суда у Београду због повреде права на живот, права на неповредивост физичког и психичког интегритета, права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на здравствену заштиту из чл. 24. и 25, члана 32. став 1, члана 36. став 1, и члана 68. став 1. Устава.

Уставни суд је решењем Уж-1999/2018 од 11. јула 2019. године одбацио уставну жалбу подносиоца с образложењем: да се изнети наводи о повреди права на правично суђење не могу сматрати уставноправним разлозима, већ да се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд оцени правилност и законитост оспорених пресуда; да се наводи о повреди права на једнаку заштиту права не могу довести у везу са садржином одредбе члана 36. став 1. Устава; да се наводи подносиоца о повреди чл. 24. и 25. и члана 68. став 1. Устава rationae materiae не могу довести у везу са садржином оспорених пресуда.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је поднео представку Суду 7. априла 2020. године.

Позивајући се на повреду забране мучења из члана 3. Конвенције, подносилац се у представци притуживао да је, током издржавања казне затвора у Казнено поправном заводу у Сремској Митровици, боравио у самици и под појачаним надзором у неадекватним условима, те да је његова ћелија током појачаног надзора била препуна. Такође се притуживао и да је након боравка у таквим условима оболео од туберкулозе, те да му није пружен адекватан медицински третман.

ОДЛУКА СУДА

• у вези са неадекватним условима током боравка у самици и смештаја под појачаним надзором

Притужбе подносиоца да је током 2009. године, док је био у самици и на мери смештаја под појачаним надзором у Казнено поправном заводу у Сремској Митровици, боравио у веома лошим условима — да је био смештен у прљавим и влажним ћелијама неадекватне величине и да није имао довољно личног простора, Суд је одбацио као очигледно неосноване.

Наиме, Суд је упоредио његове тврдње са извештајима више домаћих и међународних тела чији су представници били у посети Казнено поправном заводу у Сремској Митровици. Ти извештаји су показали да су затвореници у самици и на мери смештаја под појачаним надзором били смештени у реновираном делу затвора, где су ћелије биле чисте, осветљене, проветрене и у добром стању.

Суд је такође утврдио да подносилац није доказао своју тврдњу да је био смештен у лошијем, четвртом крилу затвора. На основу доступних доказа, Суд је закључио да је био смештен у трећем крилу, у такозваном дисциплинском одељењу.

У погледу притужби подносиоца о одсуству личног простора и величини ћелије, Суд је, на основу списа предмета, закључио да је подносилац био смештен у ћелији од 10 квадратних метара, са још једним затвореником, што је довољан лични простор за две особе. Суд није нашао довољно доказа да су просторије у којима је подносилац боравио заиста биле влажне и прљаве.

Суд је закључио да нема довољне чињеничне основе за претпоставку да су материјални услови у затвору достигли праг који захтева члан 3. Конвенције.

• у вези са обољевањем од туберкулозе

Тврдње подносиоца да су услови у затвору током периода смештаја под појачаним надзором и боравка у самици Казнено поправног завода у Сремској Митровици допринели његовом обољевању од туберкулозе, те притужбе да домаћи органи нису истражиле узрочно-последичну везу у том погледу (јер су домаћи судови дошли до закључка да није у затвору добио туберкулозу) и да није брзо и адекватни лечен, Суд је оценио неоснованим.

Суд је констатовао да лоши материјални услови у затвору могу да повећају ризик од преношења болести који се преносе ваздухом, попут туберкулозе, али је утврдио да су у подносиочевом случају они били адекватни.

Наиме, Суд је утврдио да је туберкулоза код подносиоца дијагностикована 2010. године, око две и по године након што је ступио на издржавање казне у КПЗ Сремска Митровица. Такође је констатовао да у затвору није постојао систематски преглед свих нових затвореника на туберкулозу, већ су контроле вршене само у одређеним случајевима.

По оцени Суда, кашњење у дијагностици јесте било проблематично, будући да је рано откривање заразних болести у затворима веома важно, али је нагласио да су власти, чим су посумњале на туберкулозу, одмах реаговале - подносилац је изолован, пребачен је у затворску болницу, подвргнут је одговарајућим дијагностичким процедурама и лечен је, а лечење је на крају било успешно.

Суд није нашао довољно доказа да се подносилац заиста заразио у затвору. Наведено је да туберкулоза може дуго бити „успавана“ пре него што се активира, па није могло да се искључи да је инфекцију добио и пре доласка у затвор. Такође, Суд је навео да није доказано да је подносилац био у контакту са затвореницима оболелим од активне туберкулозе, нити да је у затвору постојала епидемија. Суд је истакао да не може да утврди да су недостаци утврђени у плановима превенције, заједно са материјалним условима затварања подносиоца и медицинском негом која му је стварно пружена, достигли праг потребан за утврђивање да Тужена држава није испунила своје материјалне обавезе према члану 3. Конвенције.

Коначно, оцењујући наводе подносиоца да домаћи парнични судови нису утврдили да ли је оболео од туберкулозе у затвору, Суд је, пре свега, приметио да је подносилац у својој тужби  изричито тврдио да се заразио туберкулозом приликом смештаја под појачаним надзором и боравка у самици 2009. године.

Иако је парнични поступак по тужби подносиоца трајао шест година (на шта се подносилац у представци није притуживао), Суд је оценио да недостаци у том поступку нису били такви да спрече домаће судове да се позабаве суштином навода подносиоца, те да нису довољни за утврђивање повреде члана 3. Конвенције у његовом процесном делу.

Следом изнетог, Суд је утврдио да није дошло до повреде члана 3. Конвенције у погледу притужби подносиоца које се односе на његово оболевање од туберкулозе и адекватност лечења од исте.