CEKIĆ protiv Srbije
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 17. marta 2026. godine doneo, a 7. aprila iste godine objavio presudu u predmetu Cekić protiv Srbije, broj 19083/20.
Presudu je jednoglasno donelo sedmočlano Veće.
|
Predmet se odnosi na uslove tokom izdržavanja kazne zatvora podnosioca u Kazneno popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici i na adekvatnost lečenja od tuberkuloze koje mu je pruženo. Sud je pritužbe podnosioca u pogledu uslova izdržavanja kazne odbacio kao očigledno neosnovane, a zaključio je da nije došlo do povrede člana 3. Konvencije povodom pritužbi u vezi sa obolevanjem podnosioca od tuberkuloze i adekvatnošću lečenja koje mu je pruženo. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Podnosilac predstavke (u daljem tekstu: podnosilac) nalazio se, u momentu podnošenja predstavke, na izdržavanju višegodišnje kazne zatvora, a do tada je boravio u nekoliko zatvorskih ustanova. Dana 14. maja 2008. godine, podnosilac je započeo sa izdržavanjem kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici.
Podnosilac je bio podvrgnut posebnoj meri smeštaja pod pojačanim nadzorom u periodu između 18. februara i 8. aprila 2009. godine, kao i u periodu između 25. juna i 23. septembra 2009. godine, a bio je podvrgnut disciplinskoj meri samice u periodu između 13. i 28. marta 2009. godine.
Dana 18. oktobra 2010. godine, podnosilac je posetio lekara u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici zbog bolova u grlu, curenja iz nosa iz kašlja i propisana mu je antibiotska terapija. Dana 5. novembra 2010. godine, nakon rutinske rendgenografije grudnog koša, podnosiocu je otkrivena vidljiva promena u predelu pluća, što je pobudilo sumnju na tuberkulozu. Dana 9. novembra 2010. godine primljen je u zatvorsku bolnicu, a 13. decembra 2010. godine, podnosiocu je dijagnostikovana tuberkuloza.
U periodu od 15. decembra 2010. do 1. aprila 2011. godine, podnosilac je antibiotski lečen u bolnici, a potom je otpušten iz bolnice, nakon negativnog testa podnosiočevog sputuma (ispljuvka) na tuberkulozu. Lečenje podnosioca antibioticima je nastavljeno do 14. juna 2011. godine, a rezultati testiranja od 11. jula i 3. avgusta 2011. godine su bili negativni.
Podnosilac je 21. aprila 2011. godine podneo Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici predlog za obezbeđenje dokaza u vanparničnom postupku uviđajem suda i veštačenjem na licu mesta prostorije u kojoj je izdržavao disciplinsku meru „stroge izolacije“. Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici je 3. septembra 2012. godine odbacio njegov zahtev. Pozivajući se na član 269. tada važećeg Zakona o parničnom postupku, sud nije utvrdio osnovanu zabrinutost da bi predmetni dokazi postali nedostupni ili da bi njihovo naknadno izvođenje bilo značajno otežano. Viši sud u Sremskoj Mitrovici je 25. decembra 2012. godine odbio žalbu podnosioca i potvrdio prvostepenu odluku.
Takođe, podnosilac je Prvom osnovnom sudu u Beogradu podneo tužbu radi naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti, pretrpljenih fizičkih i duševnih bolova, kao i zbog povrede prava ličnosti na život i zdravlje, koja je odbijena presudom P. 26071/11 od 5. juna 2017. godine. Ova presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5240/17 od 7. decembra 2017. godine.
Podnosilac je 19. februara 2018. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Prvog osnovnog suda i Apelacionog suda u Beogradu zbog povrede prava na život, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na zdravstvenu zaštitu iz čl. 24. i 25, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, i člana 68. stav 1. Ustava.
Ustavni sud je rešenjem Už-1999/2018 od 11. jula 2019. godine odbacio ustavnu žalbu podnosioca s obrazloženjem: da se izneti navodi o povredi prava na pravično suđenje ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni pravilnost i zakonitost osporenih presuda; da se navodi o povredi prava na jednaku zaštitu prava ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom odredbe člana 36. stav 1. Ustava; da se navodi podnosioca o povredi čl. 24. i 25. i člana 68. stav 1. Ustava rationae materiae ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenih presuda.
PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnosilac je podneo predstavku Sudu 7. aprila 2020. godine.
Pozivajući se na povredu zabrane mučenja iz člana 3. Konvencije, podnosilac se u predstavci prituživao da je, tokom izdržavanja kazne zatvora u Kazneno popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici, boravio u samici i pod pojačanim nadzorom u neadekvatnim uslovima, te da je njegova ćelija tokom pojačanog nadzora bila prepuna. Takođe se prituživao i da je nakon boravka u takvim uslovima oboleo od tuberkuloze, te da mu nije pružen adekvatan medicinski tretman.
ODLUKA SUDA
- u vezi sa neadekvatnim uslovima tokom boravka u samici i smeštaja pod pojačanim nadzorom
Pritužbe podnosioca da je tokom 2009. godine, dok je bio u samici i na meri smeštaja pod pojačanim nadzorom u Kazneno popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici, boravio u veoma lošim uslovima — da je bio smešten u prljavim i vlažnim ćelijama neadekvatne veličine i da nije imao dovoljno ličnog prostora, Sud je odbacio kao očigledno neosnovane.
Naime, Sud je uporedio njegove tvrdnje sa izveštajima više domaćih i međunarodnih tela čiji su predstavnici bili u poseti Kazneno popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici. Ti izveštaji su pokazali da su zatvorenici u samici i na meri smeštaja pod pojačanim nadzorom bili smešteni u renoviranom delu zatvora, gde su ćelije bile čiste, osvetljene, provetrene i u dobrom stanju.
Sud je takođe utvrdio da podnosilac nije dokazao svoju tvrdnju da je bio smešten u lošijem, četvrtom krilu zatvora. Na osnovu dostupnih dokaza, Sud je zaključio da je bio smešten u trećem krilu, u takozvanom disciplinskom odeljenju.
U pogledu pritužbi podnosioca o odsustvu ličnog prostora i veličini ćelije, Sud je, na osnovu spisa predmeta, zaključio da je podnosilac bio smešten u ćeliji od 10 kvadratnih metara, sa još jednim zatvorenikom, što je dovoljan lični prostor za dve osobe. Sud nije našao dovoljno dokaza da su prostorije u kojima je podnosilac boravio zaista bile vlažne i prljave.
Sud je zaključio da nema dovoljne činjenične osnove za pretpostavku da su materijalni uslovi u zatvoru dostigli prag koji zahteva član 3. Konvencije.
- u vezi sa oboljevanjem od tuberkuloze
Tvrdnje podnosioca da su uslovi u zatvoru tokom perioda smeštaja pod pojačanim nadzorom i boravka u samici Kazneno popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici doprineli njegovom oboljevanju od tuberkuloze, te pritužbe da domaći organi nisu istražile uzročno-posledičnu vezu u tom pogledu (jer su domaći sudovi došli do zaključka da nije u zatvoru dobio tuberkulozu) i da nije brzo i adekvatni lečen, Sud je ocenio neosnovanim.
Sud je konstatovao da loši materijalni uslovi u zatvoru mogu da povećaju rizik od prenošenja bolesti koji se prenose vazduhom, poput tuberkuloze, ali je utvrdio da su u podnosiočevom slučaju oni bili adekvatni.
Naime, Sud je utvrdio da je tuberkuloza kod podnosioca dijagnostikovana 2010. godine, oko dve i po godine nakon što je stupio na izdržavanje kazne u KPZ Sremska Mitrovica. Takođe je konstatovao da u zatvoru nije postojao sistematski pregled svih novih zatvorenika na tuberkulozu, već su kontrole vršene samo u određenim slučajevima.
Po oceni Suda, kašnjenje u dijagnostici jeste bilo problematično, budući da je rano otkrivanje zaraznih bolesti u zatvorima veoma važno, ali je naglasio da su vlasti, čim su posumnjale na tuberkulozu, odmah reagovale - podnosilac je izolovan, prebačen je u zatvorsku bolnicu, podvrgnut je odgovarajućim dijagnostičkim procedurama i lečen je, a lečenje je na kraju bilo uspešno.
Sud nije našao dovoljno dokaza da se podnosilac zaista zarazio u zatvoru. Navedeno je da tuberkuloza može dugo biti „uspavana“ pre nego što se aktivira, pa nije moglo da se isključi da je infekciju dobio i pre dolaska u zatvor. Takođe, Sud je naveo da nije dokazano da je podnosilac bio u kontaktu sa zatvorenicima obolelim od aktivne tuberkuloze, niti da je u zatvoru postojala epidemija. Sud je istakao da ne može da utvrdi da su nedostaci utvrđeni u planovima prevencije, zajedno sa materijalnim uslovima zatvaranja podnosioca i medicinskom negom koja mu je stvarno pružena, dostigli prag potreban za utvrđivanje da Tužena država nije ispunila svoje materijalne obaveze prema članu 3. Konvencije.
Konačno, ocenjujući navode podnosioca da domaći parnični sudovi nisu utvrdili da li je oboleo od tuberkuloze u zatvoru, Sud je, pre svega, primetio da je podnosilac u svojoj tužbi izričito tvrdio da se zarazio tuberkulozom prilikom smeštaja pod pojačanim nadzorom i boravka u samici 2009. godine.
Iako je parnični postupak po tužbi podnosioca trajao šest godina (na šta se podnosilac u predstavci nije prituživao), Sud je ocenio da nedostaci u tom postupku nisu bili takvi da spreče domaće sudove da se pozabave suštinom navoda podnosioca, te da nisu dovoljni za utvrđivanje povrede člana 3. Konvencije u njegovom procesnom delu.
Sledom iznetog, Sud je utvrdio da nije došlo do povrede člana 3. Konvencije u pogledu pritužbi podnosioca koje se odnose na njegovo obolevanje od tuberkuloze i adekvatnost lečenja od iste.