Рајко ГРБИЋ и 6 др. против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 16. септембра 2025. године донео, а 9. октобра 2025. објавио одлуку у предмету Рајко Грбић и др. против Србије, број 23420/22.

Одлуку је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносиоци су због прекомерне дужине трајања парничних, односно стечајних поступака, изјављивали приговоре ради убрзања поступка на основу чл. 6. и 7. Закона о заштити права на суђење у разумном року.

Иако су надлежни судови утврдили да им је повређено право на суђење у разумном року, одбили су њихове захтеве за накнаду трошкова поступка по приговорима.

Незадовољни исходом поступака у вези са накнадом трошкова, подносиоци су изјавили Уставном суду уставне жалбе.

Уставни суд је решењима одбацио уставне жалбе подносилаца нашавши да се недосуђивање трошкова у поступку по приговору за убрзавање поступка не може сматрати питањем од уставноправног значаја, нити да потенцијални пропуст надлежног суда приликом одлучивања о овом питању може имати тежину повреде Уставом зајемченог права, односно да Уставни суд није надлежан да, поступајући по уставној жалби, као инстанциони (виши) суд, још једном испитује законитост оспорених одлука.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносиоци су представке Суду поднели у априлу и децембру 2022, као и у фебруару 2023. године.

У представкама су се притуживали на повреду права на правично суђење из члана 6. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), сматрајући да је одбијањем њихових захтева за накнаду трошкова поступка, као и „флагрантно различитом судском праксом домаћих судова“ по том питању, дошло до правне несигурности и негирања правде.

ОДЛУКА СУДА

У погледу притужби подносилаца да су домаћи судови применили „флагрантно различиту судску праксу“, Суд је констатовао да они ту тврдњу нису успели да поткрепе у својим уставним жалбама достављањем било каквих копија релевантних домаћих судских одлука за које су тврдили да доказују наводну неуједначеност. Суд је оценио да су овим пропустом подносиоци лишили Уставни суд одговарајуће прилике да процени основаност њихових притужби.

С обзиром на изнето, Суд је притужбе подносилаца у вези са наводно неуједначеном судском праксом домаћих судова одбацио због неисцрпљивања домаћих правних средстава.

Разматрајући притужбе подносилаца да су одлуке домаћих судова да им се не доделе трошкови поступка биле у супротности са релевантним домаћим законодавством и стога произвољне, Суд је констатовао да у време када је о приговорима ради убрзавања поступака подносилаца одлучивано, Закон о заштити права на суђење у разумном року није садржао одредбу којом се експлицитно дозвољава досуђивање трошкова поступка и да је стога приликом одлучивања да ли ће се трошкови досудити странкама чији су приговори усвојeни, био потребан одређени степен тумачења од стране домаћих судова. Такође, Суд је констатовао да су домаћи судови навели разлоге за одбијање захтева подносилаца позивајући се на одсуство изричитог законског основа за доделу трошкова, као и на једностраначку природу поступка за утврђивање повреде права на суђење у разумном року. У наведеним околностима, Суд је оценио да тумачење и примена домаћег права од стране домаћих судова, као и њихов закључак да подносиоци нису имали право на надокнаду трошкова према тада важећем законодавству, нису били произвољни или очигледно неразумни.

Следом наведеног, Суд је притужбе подносилаца у вези са наводно арбитрарним начином на који су домаћи судови применили домаће право, одбацио као очигледно неосноване.