Rajko GRBIĆ i 6 dr. protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 16. septembra 2025. godine doneo, a 9. oktobra 2025. objavio odluku u predmetu Rajko Grbić i dr. protiv Srbije, broj 23420/22.

Odluku je doneo tročlani Odbor.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosioci su zbog prekomerne dužine trajanja parničnih, odnosno stečajnih postupaka, izjavljivali prigovore radi ubrzanja postupka na osnovu čl. 6. i 7. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Iako su nadležni sudovi utvrdili da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, odbili su njihove zahteve za naknadu troškova postupka po prigovorima.

Nezadovoljni ishodom postupaka u vezi sa naknadom troškova, podnosioci su izjavili Ustavnom sudu ustavne žalbe.

Ustavni sud je rešenjima odbacio ustavne žalbe podnosilaca našavši da se nedosuđivanje troškova u postupku po prigovoru za ubrzavanje postupka ne može smatrati pitanjem od ustavnopravnog značaja, niti da potencijalni propust nadležnog suda prilikom odlučivanja o ovom pitanju može imati težinu povrede Ustavom zajemčenog prava, odnosno da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud, još jednom ispituje zakonitost osporenih odluka.

PRITUŽBE PODNOSILACA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosioci su predstavke Sudu podneli u aprilu i decembru 2022, kao i u februaru 2023. godine.

U predstavkama su se prituživali na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), smatrajući da je odbijanjem njihovih zahteva za naknadu troškova postupka, kao i „flagrantno različitom sudskom praksom domaćih sudova“ po tom pitanju, došlo do pravne nesigurnosti i negiranja pravde.

ODLUKA SUDA

U pogledu pritužbi podnosilaca da su domaći sudovi primenili „flagrantno različitu sudsku praksu“, Sud je konstatovao da oni tu tvrdnju nisu uspeli da potkrepe u svojim ustavnim žalbama dostavljanjem bilo kakvih kopija relevantnih domaćih sudskih odluka za koje su tvrdili da dokazuju navodnu neujednačenost. Sud je ocenio da su ovim propustom podnosioci lišili Ustavni sud odgovarajuće prilike da proceni osnovanost njihovih pritužbi.

S obzirom na izneto, Sud je pritužbe podnosilaca u vezi sa navodno neujednačenom sudskom praksom domaćih sudova odbacio zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava.

Razmatrajući pritužbe podnosilaca da su odluke domaćih sudova da im se ne dodele troškovi postupka bile u suprotnosti sa relevantnim domaćim zakonodavstvom i stoga proizvoljne, Sud je konstatovao da u vreme kada je o prigovorima radi ubrzavanja postupaka podnosilaca odlučivano, Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku nije sadržao odredbu kojom se eksplicitno dozvoljava dosuđivanje troškova postupka i da je stoga prilikom odlučivanja da li će se troškovi dosuditi strankama čiji su prigovori usvojeni, bio potreban određeni stepen tumačenja od strane domaćih sudova. Takođe, Sud je konstatovao da su domaći sudovi naveli razloge za odbijanje zahteva podnosilaca pozivajući se na odsustvo izričitog zakonskog osnova za dodelu troškova, kao i na jednostranačku prirodu postupka za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku. U navedenim okolnostima, Sud je ocenio da tumačenje i primena domaćeg prava od strane domaćih sudova, kao i njihov zaključak da podnosioci nisu imali pravo na nadoknadu troškova prema tada važećem zakonodavstvu, nisu bili proizvoljni ili očigledno nerazumni.

Sledom navedenog, Sud je pritužbe podnosilaca u vezi sa navodno arbitrarnim načinom na koji su domaći sudovi primenili domaće pravo, odbacio kao očigledno neosnovane.