ПЕШИЋ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 25. новембра 2025. године донео, а 13. јануара 2026. године објавио пресуду у предмету Пешић против Србије, број 4545/21.

Пресуду је једногласно донело Веће.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подноситељка представке је бивша политичарка и дугогодишња политичка активисткиња.

Дана 13. маја 2016., на интернет порталу јавног гласила „Пешчаник“, објавила је текст под насловом „Досољавање“, а који се бавио догађајима у Херцеговачкој улици у Савамали, током ноћи између 24. и 25. априла 2016. године. У том тексту, подноситељка је, поред осталог, навела да: „једино је глупост министра полиције Н.С. ненадмашна и непредвидива. До сада нисмо открили зашто је баш њему додељена улога да испадне најглупљи...“.

Због ових навода, Н.С. је 27. јула 2016. године поднео тужбу Вишем суду у Београду, са захтевом да му се надокнади 200.000 динара на име нематеријалне штете због душевног бола услед повреде части и угледа. Поред подноситељке, тужени су и удружење грађана „Пешчаник“, као и његове главне и одговорне уреднице С.Л. и С.В.

Виши суд у Београду је 10. јула 2018. године донео пресуду П3. 313/2016 којом је усвојио тужбени захтев. Апелациони суд у Београду је 17. октобра 2018. године, пресудом Гж3. 217/2018, преиначио првостепену пресуду тако што је тужбени захтев делимично одбио и смањио износ нематеријалне штете на 150.000 динара.

Подноситељка је потом 5. децембра 2018. године изјавила ревизију Врховном (касационом) суду, а 20. децембра 2018. године уставну жалбу Уставном суду притужујући се на повреду слободе мишљења и изражавања, на повреду права на правично суђење, као и на повреду права на правно средство.

Врховни касациони суд је решењем Рев. 839/2019 од 21. марта 2019. године одбацио као недозвољену ревизију подноситељке. Такође, Врховни касациони суд је истим решењем одбацио и заједничку ревизију осталих тужених. Подноситељка је и против овог решења поднела уставну жалбу и затражила је спајање са претходним поступком. Уставну жалбу су поднели и остали тужени.

Уставни суд је решењем Уж-14608/2018 од 4. јуна 2020. године одбацио обе уставне жалбе подноситељке, оценивши да се њени наводи не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди Устава, већ да се од Уставног суда тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених аката.

Дана 8. фебруара 2024. године Уставни суд је одлуком Уж-8174/2019 усвојио уставну жалбу осталих тужених, поништио решење Врховног касационог суда Рев. 839/2019 од 21. марта 2019. утврдивши да им је повређено право на правично суђење и на правно средство и одредио да Врховни суд поново одлучи о изјављеној ревизији тужених. Ставом 3. изреке одлуке Уставног суда је одређено да та одлука има правно дејство и према подноситељки „која није поднела уставну жалбу“.

Врховни суд до дана доношења пресуде Суда није одлучио по ревизијама подноситељке и осталих тужених.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подноситељка је представку Суду поднела 15. децембра 2020. године.

Позивајући се на члан 10. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), подноситељка је тврдила да је одштета досуђена против ње у парничном поступку била неоправдана, тврдећи да су и првостепени и другостепени суд усвајањем тужбеног захтева Н.С. извршили мешање у њено право на слободу изражавања, сматрајући да се критика јавног функционера може изнети и на груб и подсмешљив начин, а да је он дужан да такву критику трпи.

Такође, подноситељка се притуживала на повреду права на правично суђење, тврдећи да је а) парнични поступак био неправичан, јер јој првостепени суд није дозволио да постави одређена питања тужиоцу Н.С. која су имала везе са догађајем који је био повод писања спорног текста с образложењем да су њена питања политичка и као таква сувишна, б) решење Уставног суда о одбацивању њене уставне жалбе било „неадекватно образложено“.

Коначно, подноситељка се притуживала на повреду права на приступ суду, јер је Врховни касациони суд одбацио њену ревизију као недозвољену.

ОДЛУКА СУДА

• Члан 10. Конвенције

Суд је одбацио приговоре Владе да је подноситељка изгубила „статус жртве“ након доношења усвајајуће одлуке Уставног суда по уставној жалби Удружења „Пешчаник“ и главних и одговорних уредница тог Удружења, такође тужених у иницијалном поступку, и изричито признао да је Врховни (касациони) суд повредио право подноситељке на правично суђење одбацивањем ревизије. Ово из разлога што Уставни суд својом одлуком ни изричито, нити у својој суштини, није признао повреду подноситељкиног права на слободу изражавања.

Такође, Суд је одбацио и приговор Владе да подноситељка није претрпела значајну штету, оценивши да без обзира на релативно ниске новчане износе на које се позива Влада, наводно кршење члана 10. Конвенције у овом случају покреће „важно питање начела“, јер њена улога као редовног аутора колумни за сајт Удружења „Пешчаник“ наглашава шири контекст кршења који се мора проценити у контексту слободе медија и у конкретном случају представља „питање принципа“.

Оцењујући у меритуму да ли је дошло до повреде слободе изражавања подноситељке, Суд је констатовао да међу странкама није било спорно да је доношењем парничне пресуде којом је подноситељки наложено да плати одштету тужиоцу дошло до мешања у њено право на слободу изражавања, да је мешање било прописано законом - Законом о облигационим односима и да је мешање тежило легитимном циљу - заштити угледа или права других.

Приликом оцењивања да ли је мешање било неопходно у демократском друштву, Суд је подсетио да је ограничење права неког лица на слободу изражавања у одређеној мери неопходно да би се заштитило право другог лица из члана 8. Конвенције (право на поштовање приватног и породичног живота), те да држава треба да нађе начин да успостави правичну равнотежу између две супростављене вредности: слободе изражавања са једне и поштовања приватног и породичног живота са друге стране.

У конкретном случају, Суд је утврдио да је критика подноситељке била усмерена против Н.С.-а, тадашњег министра унутрашњих послова, јавне личности и професионалног политичара чије су границе критике шире него што би то био случај да се ради о личности која није јавна. Суд је стога закључио да се Н.С. уласком у политику свесно изложио контроли сваке његове речи и дела и критици јавности.

Надаље, Суд је констатовао да су  речи „глуп“, „најглупљи“ и „ненадмашна и непредвидива... глупост“ извучене из различитих делова чланка како би се стекао утисак о намери подноситељке да увреди Н.С., а да су парнични судови ове изразе окарактерисали као увреде.

Разматрајући спорни чланак у целини, Суд је подсетио да новинарска слобода дозвољава извесно претеривање, провокацију или неумерене изјаве и оценио је да су спорне изјаве подностељке, изнете на провокативан и заједљив начин, представљале субјективну процену поступака и изјава Н.С-а, односно да су биле вредносни судови а не изјаве о чињеницама.

Такође, Суд је оценио да су спорне изјаве, када се посматрају у контексту чланка, представљале оштре критике на одговор министра полиције на рушења која су се догодила у центру Београда (укључујући „неидентификоване починоце који су незаконито лишили слободе неколико особа присутних у том подручју, пуштајући их тек кад је рушење завршено“ и „те особе су контактирале полицију, која није реаговала нити се појавила на лицу места“.

Имајући у виду да је у то време била у току интензивна јавна дебата о одговорности за рушења у Савамали и неадекватне реакције надлежних органа, Суд је оценио да су изјаве подноситељке биле део ширег дискурса о питањима од јавног интереса, где је мало које ограничење прихватљиво према члану 10. Конвенције.

По оцени Суда, изјаве подноситељке нису имале за циљ да „безобзирно оцрне“, односно увреде Н.С, већ су пажљиво стављене у контекст чланка. Прецизније, подноситељка је јасно образложила зашто, по њеном мишљењу, начин поступања полиције и начин објашњења очигледног недостатка полицијске реакције од стране Н.С. заслужују такав одговор.

Коначно, Суд је оценио да су домаћи судови пропустили да заснују своје одлуке на „прихватљивој процени релевантних чињеница“ и да наведу „релевантне и довољне разлоге“.

Суд је закључио да домаћи судови нису успели да успоставе правичну равнотежу између слободе изражавања подноситељке и права и интереса Н.С.-а, да примене стандарде који су у складу са начелима садржаним у члану 10, да се ослоне на прихватљиву процену релевантних чињеница и да заснују своје одлуке на релевантним и довољним разлозима, те да стога реакција домаћих органа на чланак подноситељке стога није била неопходна у демократском друштву, у смислу члана 10. став 2. Конвенције.

Следом наведеног, Суд је утврдио да је подноситељки повређено право из члана 10. Конвенције.

• Члан 6.  Конвенције

Разматрајући притужбе подноситељке да јој је повређено право на приступ суду јер је Врховни (касациони) суд одбацио њену ревизију, Суд је прихватио приговор Владе да је подноситељка изгубила статус жртве с обзиром да је Уставни суд у својој одлуци од 11. марта 2024. године признао наведену повреду и наложио Врховном суду да поново размотри ревизију подноситељке, посебно јер подноситељка није пред Судом тражила никакву накнаду штете на ову наводну повреду. Суд није могао да настави испитивање представке из поштовања према људским правима, јер се тај услов односи на постојање значајног оштећења, а не и на статус жртве.

Сходно изнетом, Суд је у овом делу одбацио представку подноситељке као rationae personae неспојиву с одредбама Конвенције.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Подноситељка није тражила било какву новчану накнаду штете, те је Суд оценио да нема ни основа да јој исту додели.