PEŠIĆ protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 25. novembra 2025. godine doneo, a 13. januara 2026. godine objavio presudu u predmetu Pešić protiv Srbije, broj 4545/21.

Presudu je jednoglasno donelo Veće.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnositeljka predstavke je bivša političarka i dugogodišnja politička aktivistkinja.

Dana 13. maja 2016., na internet portalu javnog glasila „Peščanik“, objavila je tekst pod naslovom „Dosoljavanje“, a koji se bavio događajima u Hercegovačkoj ulici u Savamali, tokom noći između 24. i 25. aprila 2016. godine. U tom tekstu, podnositeljka je, pored ostalog, navela da: „jedino je glupost ministra policije N.S. nenadmašna i nepredvidiva. Do sada nismo otkrili zašto je baš njemu dodeljena uloga da ispadne najgluplji...“.

Zbog ovih navoda, N.S. je 27. jula 2016. godine podneo tužbu Višem sudu u Beogradu, sa zahtevom da mu se nadoknadi 200.000 dinara na ime nematerijalne štete zbog duševnog bola usled povrede časti i ugleda. Pored podnositeljke, tuženi su i udruženje građana „Peščanik“, kao i njegove glavne i odgovorne urednice S.L. i S.V.

Viši sud u Beogradu je 10. jula 2018. godine doneo presudu P3. 313/2016 kojom je usvojio tužbeni zahtev. Apelacioni sud u Beogradu je 17. oktobra 2018. godine, presudom Gž3. 217/2018, preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev delimično odbio i smanjio iznos nematerijalne štete na 150.000 dinara.

Podnositeljka je potom 5. decembra 2018. godine izjavila reviziju Vrhovnom (kasacionom) sudu, a 20. decembra 2018. godine ustavnu žalbu Ustavnom sudu pritužujući se na povredu slobode mišljenja i izražavanja, na povredu prava na pravično suđenje, kao i na povredu prava na pravno sredstvo.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 839/2019 od 21. marta 2019. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju podnositeljke. Takođe, Vrhovni kasacioni sud je istim rešenjem odbacio i zajedničku reviziju ostalih tuženih. Podnositeljka je i protiv ovog rešenja podnela ustavnu žalbu i zatražila je spajanje sa prethodnim postupkom. Ustavnu žalbu su podneli i ostali tuženi.

Ustavni sud je rešenjem Už-14608/2018 od 4. juna 2020. godine odbacio obe ustavne žalbe podnositeljke, ocenivši da se njeni navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi Ustava, već da se od Ustavnog suda traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Dana 8. februara 2024. godine Ustavni sud je odlukom Už-8174/2019 usvojio ustavnu žalbu ostalih tuženih, poništio rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 839/2019 od 21. marta 2019. utvrdivši da im je povređeno pravo na pravično suđenje i na pravno sredstvo i odredio da Vrhovni sud ponovo odluči o izjavljenoj reviziji tuženih. Stavom 3. izreke odluke Ustavnog suda je određeno da ta odluka ima pravno dejstvo i prema podnositeljki „koja nije podnela ustavnu žalbu“.

Vrhovni sud do dana donošenja presude Suda nije odlučio po revizijama podnositeljke i ostalih tuženih.

PRITUŽBE PODNOSITELJKE I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnositeljka je predstavku Sudu podnela 15. decembra 2020. godine.

Pozivajući se na član 10. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), podnositeljka je tvrdila da je odšteta dosuđena protiv nje u parničnom postupku bila neopravdana, tvrdeći da su i prvostepeni i drugostepeni sud usvajanjem tužbenog zahteva N.S. izvršili mešanje u njeno pravo na slobodu izražavanja, smatrajući da se kritika javnog funkcionera može izneti i na grub i podsmešljiv način, a da je on dužan da takvu kritiku trpi.

Takođe, podnositeljka se prituživala na povredu prava na pravično suđenje, tvrdeći da je a) parnični postupak bio nepravičan, jer joj prvostepeni sud nije dozvolio da postavi određena pitanja tužiocu N.S. koja su imala veze sa događajem koji je bio povod pisanja spornog teksta s obrazloženjem da su njena pitanja politička i kao takva suvišna, b) rešenje Ustavnog suda o odbacivanju njene ustavne žalbe bilo „neadekvatno obrazloženo“.

Konačno, podnositeljka se prituživala na povredu prava na pristup sudu, jer je Vrhovni kasacioni sud odbacio njenu reviziju kao nedozvoljenu.

ODLUKA SUDA

• Član 10. Konvencije

Sud je odbacio prigovore Vlade da je podnositeljka izgubila „status žrtve“ nakon donošenja usvajajuće odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi Udruženja „Peščanik“ i glavnih i odgovornih urednica tog Udruženja, takođe tuženih u inicijalnom postupku, i izričito priznao da je Vrhovni (kasacioni) sud povredio pravo podnositeljke na pravično suđenje odbacivanjem revizije. Ovo iz razloga što Ustavni sud svojom odlukom ni izričito, niti u svojoj suštini, nije priznao povredu podnositeljkinog prava na slobodu izražavanja.

Takođe, Sud je odbacio i prigovor Vlade da podnositeljka nije pretrpela značajnu štetu, ocenivši da bez obzira na relativno niske novčane iznose na koje se poziva Vlada, navodno kršenje člana 10. Konvencije u ovom slučaju pokreće „važno pitanje načela“, jer njena uloga kao redovnog autora kolumni za sajt Udruženja „Peščanik“ naglašava širi kontekst kršenja koji se mora proceniti u kontekstu slobode medija i u konkretnom slučaju predstavlja „pitanje principa“.

Ocenjujući u meritumu da li je došlo do povrede slobode izražavanja podnositeljke, Sud je konstatovao da među strankama nije bilo sporno da je donošenjem parnične presude kojom je podnositeljki naloženo da plati odštetu tužiocu došlo do mešanja u njeno pravo na slobodu izražavanja, da je mešanje bilo propisano zakonom - Zakonom o obligacionim odnosima i da je mešanje težilo legitimnom cilju - zaštiti ugleda ili prava drugih.

Prilikom ocenjivanja da li je mešanje bilo neophodno u demokratskom društvu, Sud je podsetio da je ograničenje prava nekog lica na slobodu izražavanja u određenoj meri neophodno da bi se zaštitilo pravo drugog lica iz člana 8. Konvencije (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života), te da država treba da nađe način da uspostavi pravičnu ravnotežu između dve suprostavljene vrednosti: slobode izražavanja sa jedne i poštovanja privatnog i porodičnog života sa druge strane.

U konkretnom slučaju, Sud je utvrdio da je kritika podnositeljke bila usmerena protiv N.S.-a, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova, javne ličnosti i profesionalnog političara čije su granice kritike šire nego što bi to bio slučaj da se radi o ličnosti koja nije javna. Sud je stoga zaključio da se N.S. ulaskom u politiku svesno izložio kontroli svake njegove reči i dela i kritici javnosti.

Nadalje, Sud je konstatovao da su  reči „glup“, „najgluplji“ i „nenadmašna i nepredvidiva... glupost“ izvučene iz različitih delova članka kako bi se stekao utisak o nameri podnositeljke da uvredi N.S., a da su parnični sudovi ove izraze okarakterisali kao uvrede.

Razmatrajući sporni članak u celini, Sud je podsetio da novinarska sloboda dozvoljava izvesno preterivanje, provokaciju ili neumerene izjave i ocenio je da su sporne izjave podnosteljke, iznete na provokativan i zajedljiv način, predstavljale subjektivnu procenu postupaka i izjava N.S-a, odnosno da su bile vrednosni sudovi a ne izjave o činjenicama.

Takođe, Sud je ocenio da su sporne izjave, kada se posmatraju u kontekstu članka, predstavljale oštre kritike na odgovor ministra policije na rušenja koja su se dogodila u centru Beograda (uključujući „neidentifikovane počinoce koji su nezakonito lišili slobode nekoliko osoba prisutnih u tom području, puštajući ih tek kad je rušenje završeno“ i „te osobe su kontaktirale policiju, koja nije reagovala niti se pojavila na licu mesta“.

Imajući u vidu da je u to vreme bila u toku intenzivna javna debata o odgovornosti za rušenja u Savamali i neadekvatne reakcije nadležnih organa, Sud je ocenio da su izjave podnositeljke bile deo šireg diskursa o pitanjima od javnog interesa, gde je malo koje ograničenje prihvatljivo prema članu 10. Konvencije.

Po oceni Suda, izjave podnositeljke nisu imale za cilj da „bezobzirno ocrne“, odnosno uvrede N.S, već su pažljivo stavljene u kontekst članka. Preciznije, podnositeljka je jasno obrazložila zašto, po njenom mišljenju, način postupanja policije i način objašnjenja očiglednog nedostatka policijske reakcije od strane N.S. zaslužuju takav odgovor.

Konačno, Sud je ocenio da su domaći sudovi propustili da zasnuju svoje odluke na „prihvatljivoj proceni relevantnih činjenica“ i da navedu „relevantne i dovoljne razloge“.

Sud je zaključio da domaći sudovi nisu uspeli da uspostave pravičnu ravnotežu između slobode izražavanja podnositeljke i prava i interesa N.S.-a, da primene standarde koji su u skladu sa načelima sadržanim u članu 10, da se oslone na prihvatljivu procenu relevantnih činjenica i da zasnuju svoje odluke na relevantnim i dovoljnim razlozima, te da stoga reakcija domaćih organa na članak podnositeljke stoga nije bila neophodna u demokratskom društvu, u smislu člana 10. stav 2. Konvencije.

Sledom navedenog, Sud je utvrdio da je podnositeljki povređeno pravo iz člana 10. Konvencije.

• Član 6.  Konvencije

Razmatrajući pritužbe podnositeljke da joj je povređeno pravo na pristup sudu jer je Vrhovni (kasacioni) sud odbacio njenu reviziju, Sud je prihvatio prigovor Vlade da je podnositeljka izgubila status žrtve s obzirom da je Ustavni sud u svojoj odluci od 11. marta 2024. godine priznao navedenu povredu i naložio Vrhovnom sudu da ponovo razmotri reviziju podnositeljke, posebno jer podnositeljka nije pred Sudom tražila nikakvu naknadu štete na ovu navodnu povredu. Sud nije mogao da nastavi ispitivanje predstavke iz poštovanja prema ljudskim pravima, jer se taj uslov odnosi na postojanje značajnog oštećenja, a ne i na status žrtve.

Shodno iznetom, Sud je u ovom delu odbacio predstavku podnositeljke kao rationae personae nespojivu s odredbama Konvencije.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Podnositeljka nije tražila bilo kakvu novčanu naknadu štete, te je Sud ocenio da nema ni osnova da joj istu dodeli.