П.Д. против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 3. фебруара 2026. године донео, а 5. марта исте године објавио одлуку у предмету П.Д. против Србије, број 42112/21.

Одлуку је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА, ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подноситељка представке (у даљем тексту: подноситељка), држављанка је Бурундија и у релевантно време (2020. година) поднела је захтев за азил у Републици Србији који је одбијен као неоснован 2. јуна 2022. године. Против ове одлуке подноситељка није користила доступна правна средства.

У време пандемије COVID-19, у периоду од 9. марта до 11. октобра 2020. године, била је смештена у Центру за азил у Бањи Ковиљачи.

Суду се у представци поднетој 3. августа 2021. године притуживала да је њен боравак у Центру за азил у Бањи Ковиљачи од 16. марта до 14. маја 2020. године представљао лишење слободе.

Истакла је да су јој повређена права из чл. 5. и 14. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) и из члана 2. Протокола број 4 уз Конвенцију због мера које је Република Србија усвојила током пандемије COVID-19 у вези са привременим ограничењима слободе кретања тражилаца азила и ирегуларних миграната смештених у центрима за азил и прихватним центрима (Одлука о привременом ограничавању кретања тражилаца азила и ирегуларних миграната смештених у центрима за азил и прихватним центрима у Републици Србији - „Службени гласник РС“, број 32/2020, Уредба о допунама Уредбе о мерама за време ванредног стања - „Службени гласник РС“, број 53/2020 и Наредба о ограничењу кретања на прилазима отвореном простору и објектима прихватних центара за мигранте и центара за азил - „Службени гласник РС“, број 66/2020).

Конкретно, подноситељка је тврдила да је предметно ограничење кретања било противправно, арбитрерно, несразмерно и дискриминаторно, као и да је због све већег прилива тражилаца азила у Центру за азил у Бањи Ковиљачи дошло до пренасељености и погоршања услова смештаја, укључујући немогућност приступа дезинфекционим и хигијенским средствима, одржавања неопходног растојања у циљу превенције заразе, итд.

Такође, подноситељка је истакла да се њен статус као тражитељке азила неоправдано разликовао од осталих категорија становништва које је било подвргнуто блажим мерама.

Коначно, подноситељка је сматрала да није имала на располагању домаће делотворно правно средство за своје притужбе, будући да се радило о мерама прописаним општим правним актима за време ванредног стања.

Уставни суд је 17. септембра 2020. и 30. децембра 2020. године испитао иницијативе које је поднело неколико невладиних организација на основу члана 168. Устава Републике Србије (у даљем тексту: Устав) за оцену сагласности различитих мера везаних за пандемију са уставним правом на слободу и безбедност личности, забрану дискриминације и судску заштиту људских и мањинских права. Право на слободу кретања, заштићено чланом 39. Устава, није било истакнуто. Када је реч о тражиоцима азила и ирегуларним мигрантима, Уставни суд је обуставио поступак на основу тога што спорне мере више нису биле на снази и због тога што су аргументи изнети у оквиру иницијатива били неосновани. Уставни суд је, посебно, утврдио да ограничење кретања није представљало лишавање слободе.

ОДЛУКА СУДА

Влада је изнела неколико приговора у погледу допуштености притужби подноситељке, поред осталог, и у вези са неисцрпљивањем домаћих правних средстава (подношење жалбе Комесаријату за избеглице и миграције и уставне жалбе Уставном суду).

Суд је нагласио да у правним системима у којима су контрола уставности и судско преиспитивање усклађености са Конвенцијом два различита поступка, чињеница да су оспорене законске одредбе проглашене усклађеним са Уставом не ослобађа нужно подносиоце дужности да искористе други механизам како би исходовали ефективну заштиту својих права према Конвенцији. 

Такође, Суд је истакао да уколико правни систем предвиђа уставну заштиту основних људских права и слобода, у принципу је на оштећеном појединцу да испита обим те заштите и дозволи домаћим судовима да развију та права тумачењем, те да постојање пуких сумњи у изгледе за успех одређеног правног лека није ваљан разлог да се тај пут не исцрпи.

Коначно, Суд је указао да иако је Уставни суд у својој одлуци у поступку нормативне контроле закључио да су мере ограничења биле у складу са правом на слободу и безбедност, подноситељки је било омогућено да поднесе уставну жалбу на основу члана 170. Устава и тиме пружи прилику Уставном суду да испита њене околности у којима се она лично нашла и притужбе изнете у представци. Додатно, Суд је приметио да притужбе по члану 2. Протокола 4 уз Конвенцију или његовом уставном еквиваленту нису поднете  ни изричито ни прећутно, ни у поступку за заштиту уставности и законитости нити на други начин.

Полазећи од изнетог, Суд је оценио да је подноситељка била у обавези да поднесе Уставном суду уставну жалбу у погледу својих притужби и нагласио је да је у до тада незапамћеном контексту пандемије вируса COVID -19 било још важније да се домаћим органима прво пружи прилика да пронађу равнотежу између супротстављених приватних и јавних интереса или између различитих права заштићених Конвенцијом, узимајући у обзир локалне потребе и услове и стање јавног здравља у том временском периоду.

Суд је, без обзира на подноситељкине сумње у погледу изгледа за успех уставне жалбе, оценио да се тај правни лек не може сматрати очигледно узалудним и није нашао да су постојали посебни разлози услед којих би подноситељка била ослобођена обавезе да исти искористи, те је приговор Владе је усвојио.

Следом свега наведеног, Суд је представку подноситељке одбацио као недопуштену због неисцрпљености домаћих правних средстава, у складу са чланом 35. ст. 1. и 4. Конвенције.