P.D. protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 3. februara 2026. godine doneo, a 5. marta iste godine objavio odluku u predmetu P.D. protiv Srbije, broj 42112/21.

Odluku je doneo tročlani Odbor.

OKOLNOSTI SLUČAJA, PRITUŽBE PODNOSITELJKE I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnositeljka predstavke (u daljem tekstu: podnositeljka), državljanka je Burundija i u relevantno vreme (2020. godina) podnela je zahtev za azil u Republici Srbiji koji je odbijen kao neosnovan 2. juna 2022. godine. Protiv ove odluke podnositeljka nije koristila dostupna pravna sredstva.

U vreme pandemije COVID-19, u periodu od 9. marta do 11. oktobra 2020. godine, bila je smeštena u Centru za azil u Banji Koviljači.

Sudu se u predstavci podnetoj 3. avgusta 2021. godine prituživala da je njen boravak u Centru za azil u Banji Koviljači od 16. marta do 14. maja 2020. godine predstavljao lišenje slobode.

Istakla je da su joj povređena prava iz čl. 5. i 14. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) i iz člana 2. Protokola broj 4 uz Konvenciju zbog mera koje je Republika Srbija usvojila tokom pandemije COVID-19 u vezi sa privremenim ograničenjima slobode kretanja tražilaca azila i iregularnih migranata smeštenih u centrima za azil i prihvatnim centrima (Odluka o privremenom ograničavanju kretanja tražilaca azila i iregularnih migranata smeštenih u centrima za azil i prihvatnim centrima u Republici Srbiji - „Službeni glasnik RS“, broj 32/2020, Uredba o dopunama Uredbe o merama za vreme vanrednog stanja - „Službeni glasnik RS“, broj 53/2020 i Naredba o ograničenju kretanja na prilazima otvorenom prostoru i objektima prihvatnih centara za migrante i centara za azil - „Službeni glasnik RS“, broj 66/2020).

Konkretno, podnositeljka je tvrdila da je predmetno ograničenje kretanja bilo protivpravno, arbitrerno, nesrazmerno i diskriminatorno, kao i da je zbog sve većeg priliva tražilaca azila u Centru za azil u Banji Koviljači došlo do prenaseljenosti i pogoršanja uslova smeštaja, uključujući nemogućnost pristupa dezinfekcionim i higijenskim sredstvima, održavanja neophodnog rastojanja u cilju prevencije zaraze, itd.

Takođe, podnositeljka je istakla da se njen status kao tražiteljke azila neopravdano razlikovao od ostalih kategorija stanovništva koje je bilo podvrgnuto blažim merama.

Konačno, podnositeljka je smatrala da nije imala na raspolaganju domaće delotvorno pravno sredstvo za svoje pritužbe, budući da se radilo o merama propisanim opštim pravnim aktima za vreme vanrednog stanja.

Ustavni sud je 17. septembra 2020. i 30. decembra 2020. godine ispitao inicijative koje je podnelo nekoliko nevladinih organizacija na osnovu člana 168. Ustava Republike Srbije (u daljem tekstu: Ustav) za ocenu saglasnosti različitih mera vezanih za pandemiju sa ustavnim pravom na slobodu i bezbednost ličnosti, zabranu diskriminacije i sudsku zaštitu ljudskih i manjinskih prava. Pravo na slobodu kretanja, zaštićeno članom 39. Ustava, nije bilo istaknuto. Kada je reč o tražiocima azila i iregularnim migrantima, Ustavni sud je obustavio postupak na osnovu toga što sporne mere više nisu bile na snazi i zbog toga što su argumenti izneti u okviru inicijativa bili neosnovani. Ustavni sud je, posebno, utvrdio da ograničenje kretanja nije predstavljalo lišavanje slobode.

ODLUKA SUDA

Vlada je iznela nekoliko prigovora u pogledu dopuštenosti pritužbi podnositeljke, pored ostalog, i u vezi sa neiscrpljivanjem domaćih pravnih sredstava (podnošenje žalbe Komesarijatu za izbeglice i migracije i ustavne žalbe Ustavnom sudu).

Sud je naglasio da u pravnim sistemima u kojima su kontrola ustavnosti i sudsko preispitivanje usklađenosti sa Konvencijom dva različita postupka, činjenica da su osporene zakonske odredbe proglašene usklađenim sa Ustavom ne oslobađa nužno podnosioce dužnosti da iskoriste drugi mehanizam kako bi ishodovali efektivnu zaštitu svojih prava prema Konvenciji. 

Takođe, Sud je istakao da ukoliko pravni sistem predviđa ustavnu zaštitu osnovnih ljudskih prava i sloboda, u principu je na oštećenom pojedincu da ispita obim te zaštite i dozvoli domaćim sudovima da razviju ta prava tumačenjem, te da postojanje pukih sumnji u izglede za uspeh određenog pravnog leka nije valjan razlog da se taj put ne iscrpi.

Konačno, Sud je ukazao da iako je Ustavni sud u svojoj odluci u postupku normativne kontrole zaključio da su mere ograničenja bile u skladu sa pravom na slobodu i bezbednost, podnositeljki je bilo omogućeno da podnese ustavnu žalbu na osnovu člana 170. Ustava i time pruži priliku Ustavnom sudu da ispita njene okolnosti u kojima se ona lično našla i pritužbe iznete u predstavci. Dodatno, Sud je primetio da pritužbe po članu 2. Protokola 4 uz Konvenciju ili njegovom ustavnom ekvivalentu nisu podnete  ni izričito ni prećutno, ni u postupku za zaštitu ustavnosti i zakonitosti niti na drugi način.

Polazeći od iznetog, Sud je ocenio da je podnositeljka bila u obavezi da podnese Ustavnom sudu ustavnu žalbu u pogledu svojih pritužbi i naglasio je da je u do tada nezapamćenom kontekstu pandemije virusa COVID -19 bilo još važnije da se domaćim organima prvo pruži prilika da pronađu ravnotežu između suprotstavljenih privatnih i javnih interesa ili između različitih prava zaštićenih Konvencijom, uzimajući u obzir lokalne potrebe i uslove i stanje javnog zdravlja u tom vremenskom periodu.

Sud je, bez obzira na podnositeljkine sumnje u pogledu izgleda za uspeh ustavne žalbe, ocenio da se taj pravni lek ne može smatrati očigledno uzaludnim i nije našao da su postojali posebni razlozi usled kojih bi podnositeljka bila oslobođena obaveze da isti iskoristi, te je prigovor Vlade je usvojio.

Sledom svega navedenog, Sud je predstavku podnositeljke odbacio kao nedopuštenu zbog neiscrpljenosti domaćih pravnih sredstava, u skladu sa članom 35. st. 1. i 4. Konvencije.