Миодраг ДРАШКИЋ против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 8. септембра 2026. године донео, а 1. октобра исте године објавио одлуку у предмету Миодраг Драшкић против Србије, број 33538/17.
Одлуку је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на наводно неуједначену домаћу судску праксу у погледу захтева за исплату додатака на плату за прековремени рад, ноћни рад и рад током државних и верских празника који обављају полицијски службеници запослени при Министарству унутрашњих послова. Суд је одбацио притужбе подносиоца у погледу члана 6. став 1. Конвенције због њихове очигледне неоснованости, док је притужбе подносиоца у погледу члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију одбацио као rationae materiae неспојивe са Конвенцијом и Протоколима уз њу. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносилац представке, господин Миодраг Драшкић (у даљем тексту: подносилац), био је припадник Министарства унутрашњих послова (у даљем тексту: МУП) запослен као помоћник вође смене Дежурне службе, Полицијска испостава - Полицијска станица Вршац, Полицијска управа Панчево.
Против свог послодавца је поднео тужбу Основном суду у Панчеву који је пресудом П1. 1326/11 од 24. марта 2015. године одбио његов тужбени захтев.
Апелациони суд у Београду је пресудом Гж1. 1147/15 од 22. јуна 2015. године потврдио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев подносиоца.
Незадовољан исходом поступка пред судовима опште надлежности, подносилац је изјавио уставну жалбу која је одбијена као неоснована одлуком Уставног суда Уж - 5301/2015 од 13. децембра 2016. године.
Уставни суд је у образложењу одлуке навео да је подносилац био, у парничном поступку који је претходио уставносудском, у идентичној правној и чињеничној ситуацији као и подносилац уставне жалбе у предмету Уж-3827/2012 и из тог разлога одбио његову уставну жалбу као неосновану.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносилац је поднео представку Суду 22. априла 2017. године.
У представци се притуживао на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) тврдећи да је одбијање његовог тужбеног захтева и наводна флагрантно неуједначена судска пракса домаћих судова у погледу меритума њихових спорова створили правну несигурност и довели до ускраћивања правде. Подносилац се притуживао и на повреду права на делотворно правно средство из члана 13. Конвенције и на повреду права на мирно уживање имовине из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.
ОДЛУКА СУДА
- члан 6. став 1. Конвенције
а) Неуједначена судска пракса
Суд је констатовао да је тужбени захтев подносиоца одбијен 22. јуна 2015. године поређењем његовог коефицијената зараде са коефицијентима других полицијских службеника. У предмету Шабановић и др. против Србије (број 39819/16 и 4 др., од 7. октобра 2025. године), Суд је приметио да су у истом периоду судови усвајали тужбене захтеве колега подносиоца поредећи његов коефицијент зарада са коефицијентима овлашћених полицијских службеника што је довело до „дубоких и дуготрајних разлика“ у судској пракси.
Тадашњи Врховни касациони суд је 10. новембра 2015. године усвојио правни став према којем је „упоредиви запослени“ (термин „државни службеник“ из члана 147. став 1. Закона о полицији) морао бити овлашћени службеник који је имао исти ниво образовања као и подносилац захтева, али који није радио ван редовног радног времена, чиме су недоследности усклађене у разумно кратком року.
С обзиром на то да се подносилац у овом предмету налази у потпуно истој ситуацији као подносиоци из предмета Шабановић и др, а у том предмету је Суд заузео став да се налази домаћих судова и њихово тумачење права не могу тумачити произвољним или очигледно неразумним и да се чињеница да су спорне одлуке донете пре доношења правног става Врховног касационог суда не може сматрати довољном за нарушавање правне сигурности, Суд је притужбе подносиоца у вези са неуједначеном судском праксом домаћих судова одбацио као очигледно неосноване, у складу са одредбама члана 35. ст. 3. (а) и 4. Конвенције.
б) Образложење одлуке Уставног суда
У погледу притужби подносиоца која се односи на образложење одлуке Уставног суда, Суд је увидом у списе предмета, а нарочито имајући у виду доказе о неуједначеној судској пракси које је подносилац изнео у својој уставној жалби, оценио да је та притужба непоткрепљена и да је Уставни суд пружио релевантне и довољне разлоге за своју одлуку.
Сходно томе, и ову притужбу је Суд одбацио као очигледно неосновану, у складу са одредбама члана 35. ст. 3. (а) и 4. Конвенције.
- члан 1. Протокола број 1 уз Конвенцију
Имајући у виду да је Суд у предмету Шабановић и др. против Србије већ разматрао притужбе идентичне подносиочевим и прогласио их rationae materiae неспојивим са том одредбом Конвенције, и у овом предмету је исто одлучио, сагласно одредби члана 35. став 4. Конвенције.