Miodrag DRAŠKIĆ protiv Srbije
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 8. septembra 2026. godine doneo, a 1. oktobra iste godine objavio odluku u predmetu Miodrag Draškić protiv Srbije, broj 33538/17.
Odluku je doneo tročlani Odbor.
|
Predmet se odnosi na navodno neujednačenu domaću sudsku praksu u pogledu zahteva za isplatu dodataka na platu za prekovremeni rad, noćni rad i rad tokom državnih i verskih praznika koji obavljaju policijski službenici zaposleni pri Ministarstvu unutrašnjih poslova. Sud je odbacio pritužbe podnosioca u pogledu člana 6. stav 1. Konvencije zbog njihove očigledne neosnovanosti, dok je pritužbe podnosioca u pogledu člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju odbacio kao rationae materiae nespojive sa Konvencijom i Protokolima uz nju. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Podnosilac predstavke, gospodin Miodrag Draškić (u daljem tekstu: podnosilac), bio je pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: MUP) zaposlen kao pomoćnik vođe smene Dežurne službe, Policijska ispostava - Policijska stanica Vršac, Policijska uprava Pančevo.
Protiv svog poslodavca je podneo tužbu Osnovnom sudu u Pančevu koji je presudom P1. 1326/11 od 24. marta 2015. godine odbio njegov tužbeni zahtev.
Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 1147/15 od 22. juna 2015. godine potvrdio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev podnosioca.
Nezadovoljan ishodom postupka pred sudovima opšte nadležnosti, podnosilac je izjavio ustavnu žalbu koja je odbijena kao neosnovana odlukom Ustavnog suda Už - 5301/2015 od 13. decembra 2016. godine.
Ustavni sud je u obrazloženju odluke naveo da je podnosilac bio, u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, u identičnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe u predmetu Už-3827/2012 i iz tog razloga odbio njegovu ustavnu žalbu kao neosnovanu.
PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnosilac je podneo predstavku Sudu 22. aprila 2017. godine.
U predstavci se prituživao na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) tvrdeći da je odbijanje njegovog tužbenog zahteva i navodna flagrantno neujednačena sudska praksa domaćih sudova u pogledu merituma njihovih sporova stvorili pravnu nesigurnost i doveli do uskraćivanja pravde. Podnosilac se prituživao i na povredu prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13. Konvencije i na povredu prava na mirno uživanje imovine iz člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju.
ODLUKA SUDA
- član 6. stav 1. Konvencije
a) Neujednačena sudska praksa
Sud je konstatovao da je tužbeni zahtev podnosioca odbijen 22. juna 2015. godine poređenjem njegovog koeficijenata zarade sa koeficijentima drugih policijskih službenika. U predmetu Šabanović i dr. protiv Srbije (broj 39819/16 i 4 dr., od 7. oktobra 2025. godine), Sud je primetio da su u istom periodu sudovi usvajali tužbene zahteve kolega podnosioca poredeći njegov koeficijent zarada sa koeficijentima ovlašćenih policijskih službenika što je dovelo do „dubokih i dugotrajnih razlika“ u sudskoj praksi.
Tadašnji Vrhovni kasacioni sud je 10. novembra 2015. godine usvojio pravni stav prema kojem je „uporedivi zaposleni“ (termin „državni službenik“ iz člana 147. stav 1. Zakona o policiji) morao biti ovlašćeni službenik koji je imao isti nivo obrazovanja kao i podnosilac zahteva, ali koji nije radio van redovnog radnog vremena, čime su nedoslednosti usklađene u razumno kratkom roku.
S obzirom na to da se podnosilac u ovom predmetu nalazi u potpuno istoj situaciji kao podnosioci iz predmeta Šabanović i dr, a u tom predmetu je Sud zauzeo stav da se nalazi domaćih sudova i njihovo tumačenje prava ne mogu tumačiti proizvoljnim ili očigledno nerazumnim i da se činjenica da su sporne odluke donete pre donošenja pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda ne može smatrati dovoljnom za narušavanje pravne sigurnosti, Sud je pritužbe podnosioca u vezi sa neujednačenom sudskom praksom domaćih sudova odbacio kao očigledno neosnovane, u skladu sa odredbama člana 35. st. 3. (a) i 4. Konvencije.
b) Obrazloženje odluke Ustavnog suda
U pogledu pritužbi podnosioca koja se odnosi na obrazloženje odluke Ustavnog suda, Sud je uvidom u spise predmeta, a naročito imajući u vidu dokaze o neujednačenoj sudskoj praksi koje je podnosilac izneo u svojoj ustavnoj žalbi, ocenio da je ta pritužba nepotkrepljena i da je Ustavni sud pružio relevantne i dovoljne razloge za svoju odluku.
Shodno tome, i ovu pritužbu je Sud odbacio kao očigledno neosnovanu, u skladu sa odredbama člana 35. st. 3. (a) i 4. Konvencije.
- član 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju
Imajući u vidu da je Sud u predmetu Šabanović i dr. protiv Srbije već razmatrao pritužbe identične podnosiočevim i proglasio ih rationae materiae nespojivim sa tom odredbom Konvencije, i u ovom predmetu je isto odlučio, saglasno odredbi člana 35. stav 4. Konvencije.