Марко ТЕШИЋ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 30. септембра 2025. године донео, а 4. новембра исте године објавио пресуду у предмету Марко Тешић против Србије, број 61891/19.

Пресуду је донело седмочлано Веће већином гласова (шест гласова за, један против).

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац представке (у даљем тексту: подносилац) је у кривичном поступку К. 655/13 који је вођен пред Вишим судом у Београду био бранилац Љ.В, оптуженог за кривично дело убиство у покушају. На главном претресу одржаном 23. децембра 2016. године, подносилац је истицао примедбе на низ наводних неправилности у раду суда. Током тог излагања председница већа га је опоменула да не ремети мир у судници и скренула му је пажњу да је дужан да поступа по њеним наредбама. Након тога, подносилац је већу истакао приговор на руковођење главним претресом од стране председнице већа, позивајући се на члан 368. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку.

Поводом догађаја на наведеном претресу, подносилац је 22. фебруара 2017. године предао писане примедбе. Због више изјава у том поднеску, Виши суд у Београду је 20. марта 2017. године донео решење К. 655/13 којим је казнио подносиоца новчаном казном од 80.000 динара. Подносилац је на то решење изјавио жалбу која је одбијена решењем Вишег суда у Београду Кв. 1300/17 од 9. маја 2017. године.

Незадовољан исходом поступака пред редовним судовима, подносилац је против ових решења поднео уставну жалбу, притужујући се на повреде права из чл. 32, 36, 46, 60. и 67. Устава Републике Србије и права из ратификованих међународних конвенција.

Уставни суд је решењем Уж-6161/2017 од 21. маја 2019. године одбацио његову уставну жалбу, оцењујући да се наводи подносиоца не могу прихватити као утемељени уставноправни разлози о повреди означених права, већ да се од Уставног суда тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених аката.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је поднео представку Суду 21. новембра 2019. године.

У представци се притуживао на повреду слободе изражавања из члана 10. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), услед изрицања новчане казне у погледу његових навода у писаним примедбама на поступање председнице већа приликом извођења доказа на главном претресу.

ОДЛУКА СУДА

Суд је оценио да је изрицање новчане казне подносиоцу представљало мешање у његово право на слободу изражавања.

Даље, Суд је констатовао да је предметно мешање имало правни основ у члану 231.  Законика о кривичном поступку који прописује новчано кажњавање браниоца уколико он вређа суд или учеснике у поступку и да је тежило легитимном циљу чувања ауторитета правосуђа.

Испитујући да ли је предметно мешање у право подносиоца неопходно у демократском друштву, Суд је истакао да су примедбе изнете у току кривичног поступка од стране подносиоца биле директно повезане са вођењем претреса и да су биле повезане са ревносном одбраном клијента. Те примедбе су биле садржане у писаном поднеску подносиоца у ком се он притуживао, да упркос поновљеним захтевима, приговори нису унети у записник. Примедбе нису јавно објављене ни прослеђене јавности.

Иако је поднесак подносиоца представке био оштро формулисан и по тону саркастичан, Суд је нашао да су се примедбе односиле на наводне неправилности у уношењу приговора, а не на лични интегритет судије и да није било доказа да им је једина сврха била да увреде или подрију ауторитет суда. Суд је такође приметио да су се претходна упозорења упућена подносиоцу током претреса односила на одржавање реда у судници и уношење приговора у записник.

По оцени Суда, примедбе подносиоца су представљале стварне процесне притужбе у циљу контрадикторне расправе и нису биле искључиво увредљиве или саркастичне, а чак и ако је неконвенционалног тона, употреба „заједљивог тона“ у оквиру процесних поднесака је више пута утврђена као компатибилна са чланом 10. Конвенције (видети Čeferin против Словеније, број 40975/08, став 61.).

Суд је констатовао да је изречена новчана казна подносиоцу била на горњој граници важећег распона прописаног Закоником о кривичном поступку, те да је, иако изрицање такве новчане казне није имало последице по право подносиоца да се бави својом професијом, неприхватљиво да у случају адвоката ангажованог да обезбеди ефективну одбрану својих клијената износ те казне премашује његов двомесечни пријављени приход.

Суд је нашао да домаћи судови нису пружили „релевантне и довољне“ разлоге, нити су постигли правичну равнотежу између потребе за очувањем ауторитета правосуђа и права подносиоца на слободу изражавања. Мешање стога није било „неопходно у демократском друштву“ у смислу члана 10. став 2. Конвенције.

Следствено, Суд је утврдио да је дошло повреде члана 10. Конвенције.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подносиоцу исплати на име накнаде материјалне штете износ од 680 евра, a на име трошкова и издатака износ од 1150 евра.

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ SANCIN

Судија Sancin je изнела став да се слаже са ставом већине да писани поднесак подносиоца - адвоката који ревносно брани свог клијента у кривичном поступку - није био чисто увредљив нити саркастичан, али се није сложила са ставом већине да је изречена новчана казна представљала непотребно мешање у демократском друштву у смислу члана 10. став 2. Конвенције. По њеном мишљењу, изрицање такве казне је било у оквиру поља слободне процене власти ради очувања ауторитета правосуђа.

По мишљењу судије Sancin, судови морају уживати поверење јавности да би остварили своју улогу и морају бити заштићени од увреда које руше њихов кредибилитет. У овом контексту, важно је напоменути да је увредљив језик коришћен у писаном поднеску подносиоца сачињеном два месеца после одржавања претреса. Иако је Суд у неким случајевима чињеницу да су спорне изјаве дате у писаној форми тумачио у корист подносиоца представке због ограниченог домета таквих изјава, није у свим случајевима утврђивао повреду права на слободу изражавања. Судија Sancin је истакла да је Суд, у случају давања сличних изјава у преносу уживо, сматрао да подносиоци представке нису имали прилику да своје изјаве преформулишу, појасне или повуку, као што је случај у писаним поднесцима. Судија Sancin је изнела став да адвокати треба да буду опрезнији приликом састављања писаних поднесака и да не износе личне увреде судија које не иду у корист клијентима. По мишљењу судије, само подношење представке Суду чини спорне изјаве јавним, јер их може свако пронаћи на интернету.

Судија Sancin подсећа да државе уговорнице имају широко „поље слободне процене“ у погледу постојања „хитне друштвене потребе“ за мешањем. Критику судије, а не само њених аката, оптужујући је за процесну злонамерност, је изнео адвокат мушког пола против судије женског пола и она је била усмерена директно на председницу већа јер је на претресу тражио паузу од пет минута како би се „узавреле страсти председнице већа охладиле“ и те исте аргументе поновио у писаном поднеску, а могао је да помене ту конструкцију без упућивања на председницу већа.

Судија Sancin истиче да је употребом синтагме „узавреле страсти“ подносилац користио изразито родно обојен језик, а да је неприхватљива тврдња подносиоца да је тиме хтео да „позове на јединство“ као политички и верски лидери, јер судије су дужне да суде, а не да праве компромисе. Закључци Суда поништавају процену домаћих судија, који су потврдили да је његов начин изражавања у супротности са професионалним стандардима, етичким смерницама и Закоником о кривичном поступку.

Коначно, судија Sancin сматра да новчана казна изречена подносиоцу није претерана имајући у виду да постоје случајеви у којима је изрицана казна затвора или накнада штете у износу од неколико десетина хиљада евра.

Следствено, судија Sancin сматра да су домаће власти постигле равнотежу између слободе изражавања и очувања ауторитета правосуђа и да није дошло до повреде права подносиоца на слободу изражавања предвиђеног чланом 10. Конвенције.