Marko TEŠIĆ protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 30. septembra 2025. godine doneo, a 4. novembra iste godine objavio presudu u predmetu Marko Tešić protiv Srbije, broj 61891/19.

Presudu je donelo sedmočlano Veće većinom glasova (šest glasova za, jedan protiv).

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosilac predstavke (u daljem tekstu: podnosilac) je u krivičnom postupku K. 655/13 koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu bio branilac LJ.V, optuženog za krivično delo ubistvo u pokušaju. Na glavnom pretresu održanom 23. decembra 2016. godine, podnosilac je isticao primedbe na niz navodnih nepravilnosti u radu suda. Tokom tog izlaganja predsednica veća ga je opomenula da ne remeti mir u sudnici i skrenula mu je pažnju da je dužan da postupa po njenim naredbama. Nakon toga, podnosilac je veću istakao prigovor na rukovođenje glavnim pretresom od strane predsednice veća, pozivajući se na član 368. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku.

Povodom događaja na navedenom pretresu, podnosilac je 22. februara 2017. godine predao pisane primedbe. Zbog više izjava u tom podnesku, Viši sud u Beogradu je 20. marta 2017. godine doneo rešenje K. 655/13 kojim je kaznio podnosioca novčanom kaznom od 80.000 dinara. Podnosilac je na to rešenje izjavio žalbu koja je odbijena rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 1300/17 od 9. maja 2017. godine.

Nezadovoljan ishodom postupaka pred redovnim sudovima, podnosilac je protiv ovih rešenja podneo ustavnu žalbu, pritužujući se na povrede prava iz čl. 32, 36, 46, 60. i 67. Ustava Republike Srbije i prava iz ratifikovanih međunarodnih konvencija.

Ustavni sud je rešenjem Už-6161/2017 od 21. maja 2019. godine odbacio njegovu ustavnu žalbu, ocenjujući da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi o povredi označenih prava, već da se od Ustavnog suda traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosilac je podneo predstavku Sudu 21. novembra 2019. godine.

U predstavci se prituživao na povredu slobode izražavanja iz člana 10. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), usled izricanja novčane kazne u pogledu njegovih navoda u pisanim primedbama na postupanje predsednice veća prilikom izvođenja dokaza na glavnom pretresu.

ODLUKA SUDA

Sud je ocenio da je izricanje novčane kazne podnosiocu predstavljalo mešanje u njegovo pravo na slobodu izražavanja.

Dalje, Sud je konstatovao da je predmetno mešanje imalo pravni osnov u članu 231.  Zakonika o krivičnom postupku koji propisuje novčano kažnjavanje branioca ukoliko on vređa sud ili učesnike u postupku i da je težilo legitimnom cilju čuvanja autoriteta pravosuđa.

Ispitujući da li je predmetno mešanje u pravo podnosioca neophodno u demokratskom društvu, Sud je istakao da su primedbe iznete u toku krivičnog postupka od strane podnosioca bile direktno povezane sa vođenjem pretresa i da su bile povezane sa revnosnom odbranom klijenta. Te primedbe su bile sadržane u pisanom podnesku podnosioca u kom se on prituživao, da uprkos ponovljenim zahtevima, prigovori nisu uneti u zapisnik. Primedbe nisu javno objavljene ni prosleđene javnosti.

Iako je podnesak podnosioca predstavke bio oštro formulisan i po tonu sarkastičan, Sud je našao da su se primedbe odnosile na navodne nepravilnosti u unošenju prigovora, a ne na lični integritet sudije i da nije bilo dokaza da im je jedina svrha bila da uvrede ili podriju autoritet suda. Sud je takođe primetio da su se prethodna upozorenja upućena podnosiocu tokom pretresa odnosila na održavanje reda u sudnici i unošenje prigovora u zapisnik.

Po oceni Suda, primedbe podnosioca su predstavljale stvarne procesne pritužbe u cilju kontradiktorne rasprave i nisu bile isključivo uvredljive ili sarkastične, a čak i ako je nekonvencionalnog tona, upotreba „zajedljivog tona“ u okviru procesnih podnesaka je više puta utvrđena kao kompatibilna sa članom 10. Konvencije (videti Čeferin protiv Slovenije, broj 40975/08, stav 61.).

Sud je konstatovao da je izrečena novčana kazna podnosiocu bila na gornjoj granici važećeg raspona propisanog Zakonikom o krivičnom postupku, te da je, iako izricanje takve novčane kazne nije imalo posledice po pravo podnosioca da se bavi svojom profesijom, neprihvatljivo da u slučaju advokata angažovanog da obezbedi efektivnu odbranu svojih klijenata iznos te kazne premašuje njegov dvomesečni prijavljeni prihod.

Sud je našao da domaći sudovi nisu pružili „relevantne i dovoljne“ razloge, niti su postigli pravičnu ravnotežu između potrebe za očuvanjem autoriteta pravosuđa i prava podnosioca na slobodu izražavanja. Mešanje stoga nije bilo „neophodno u demokratskom društvu“ u smislu člana 10. stav 2. Konvencije.

Sledstveno, Sud je utvrdio da je došlo povrede člana 10. Konvencije.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnosiocu isplati na ime naknade materijalne štete iznos od 680 evra, a na ime troškova i izdataka iznos od 1150 evra.

IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE SANCIN

Sudija Sancin je iznela stav da se slaže sa stavom većine da pisani podnesak podnosioca - advokata koji revnosno brani svog klijenta u krivičnom postupku - nije bio čisto uvredljiv niti sarkastičan, ali se nije složila sa stavom većine da je izrečena novčana kazna predstavljala nepotrebno mešanje u demokratskom društvu u smislu člana 10. stav 2. Konvencije. Po njenom mišljenju, izricanje takve kazne je bilo u okviru polja slobodne procene vlasti radi očuvanja autoriteta pravosuđa.

Po mišljenju sudije Sancin, sudovi moraju uživati poverenje javnosti da bi ostvarili svoju ulogu i moraju biti zaštićeni od uvreda koje ruše njihov kredibilitet. U ovom kontekstu, važno je napomenuti da je uvredljiv jezik korišćen u pisanom podnesku podnosioca sačinjenom dva meseca posle održavanja pretresa. Iako je Sud u nekim slučajevima činjenicu da su sporne izjave date u pisanoj formi tumačio u korist podnosioca predstavke zbog ograničenog dometa takvih izjava, nije u svim slučajevima utvrđivao povredu prava na slobodu izražavanja. Sudija Sancin je istakla da je Sud, u slučaju davanja sličnih izjava u prenosu uživo, smatrao da podnosioci predstavke nisu imali priliku da svoje izjave preformulišu, pojasne ili povuku, kao što je slučaj u pisanim podnescima. Sudija Sancin je iznela stav da advokati treba da budu oprezniji prilikom sastavljanja pisanih podnesaka i da ne iznose lične uvrede sudija koje ne idu u korist klijentima. Po mišljenju sudije, samo podnošenje predstavke Sudu čini sporne izjave javnim, jer ih može svako pronaći na internetu.

Sudija Sancin podseća da države ugovornice imaju široko „polje slobodne procene“ u pogledu postojanja „hitne društvene potrebe“ za mešanjem. Kritiku sudije, a ne samo njenih akata, optužujući je za procesnu zlonamernost, je izneo advokat muškog pola protiv sudije ženskog pola i ona je bila usmerena direktno na predsednicu veća jer je na pretresu tražio pauzu od pet minuta kako bi se „uzavrele strasti predsednice veća ohladile“ i te iste argumente ponovio u pisanom podnesku, a mogao je da pomene tu konstrukciju bez upućivanja na predsednicu veća.

Sudija Sancin ističe da je upotrebom sintagme „uzavrele strasti“ podnosilac koristio izrazito rodno obojen jezik, a da je neprihvatljiva tvrdnja podnosioca da je time hteo da „pozove na jedinstvo“ kao politički i verski lideri, jer sudije su dužne da sude, a ne da prave kompromise. Zaključci Suda poništavaju procenu domaćih sudija, koji su potvrdili da je njegov način izražavanja u suprotnosti sa profesionalnim standardima, etičkim smernicama i Zakonikom o krivičnom postupku.

Konačno, sudija Sancin smatra da novčana kazna izrečena podnosiocu nije preterana imajući u vidu da postoje slučajevi u kojima je izricana kazna zatvora ili naknada štete u iznosu od nekoliko desetina hiljada evra.

Sledstveno, sudija Sancin smatra da su domaće vlasti postigle ravnotežu između slobode izražavanja i očuvanja autoriteta pravosuđa i da nije došlo do povrede prava podnosioca na slobodu izražavanja predviđenog članom 10. Konvencije.