Атанасије РИСТИЋ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 27. маја и 1. јула 2025. године донео, а 26. августа исте године објавио пресуду у предмету Атанасије Ристић против Србије, број 38336/21.

Пресуду је донело Веће.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Дана 19. новембра 2016. године, око 22,00 часа, док је био у друштву два пријатеља на улици, подносилац је легитимисан од стране полицијских службеника Полицијске станице Палилула (у даљем тексту: ПС Палилула). Током легитимисања, подносилац је покушао да побегне и том приликом је прогутао кесицу са опојним дрогама коју је претходно држао у џепу. Убрзо су га полицијски службеници сустигли, ставили му лисице и саопштили му да је ухапшен због напада на службено лице, након чегта је са лисицама на рукама спроведен у ПС Палилула.

Подносилац је испитан у полицијској станици и том приликом му није уручено решење о задржавању, нити му је омогућен контакт са адвокатом, иако је то изричито захтевао.

У разговору са полицијским службеницима, подносилац је признао да је прогутао пар врећица са опојним дрогама, након чега је возилом Хитне помоћи, у пратњи полицијских службеника, одведен на Клинику за ургентну и клиничку токсикологију Војномедицинске академије у Београду (у даљем тексту: ВМА).

Подносилац је на ВМА примљен 20. новембра у 00.50 часова. Према наводима подносиоца, све време боравка на овој клиници, до 23. новембра у 13,00 часова, био је под 24-часовним надзором полицијских службеника који су се смењивали на 12 сати и са подносиоцем су одлазили чак и у тоалет. Подносилац је тврдио да је током боравка на ВМА био везан лисицама за болнички кревет и да му је било онемогућено да самовољно изађе из кревета или да се креће по соби. По истеку 48 сати од часа лишења слободе подносилац је још једном затражио од присутних полицајаца да му омогуће разговор са адвокатом, али је његов захтев одбијен уз образложење да није лишен слободе већ да се налази на болничком лечењу.

Дана 22. новембра 2016. године подносиоцу је дат лаксатив, након чега је избацио из организма кесице са опојним дрогама које је прогутао неколико дана раније и полицијски службеници су кесице са прашкастом материјом запленили (Први основни суд у Београду је 22. јуна 2018. године прихватио споразум о признању кривице и подносиоца огласио изрекавши му условну осуду). Истог дана му је око 16,00 часова дозвољен контакт са адвокатом, а посетила су га и два пријатеља.

Подносилац је отпуштен из болнице 23. новембра 2016. године око 13,00 часова и спроведен је до ПС Палилула где је од њега узета изјава у својству грађанина и након тога је у 15.20 часова пуштен кући.

Подносилац је 23. децембра 2016. године поднео Уставном суду уставну жалбу због повреде начела и права из чл. 22. (право на судску заштиту), 25. (забрана мучења), 27. (право на слободу и безбедност личности), 28. (поступање са лицем лишеним слободе), 29. (допунска права у случају лишења слободе без одлуке суда) и 36. (право на једнаку заштиту права и на правно средство) Устава Републике Србије и чл. 3, 5. и 13. Конвенције.

Уставни суд је одлуком Уж-9918/2016 од 3. децембра 2020. године одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца изјављену против радње „незаконитог и арбитрерног лишења слободе од 19. новембра 2016. године у 22 часа до 23. новембра 2016. године у 15.20 часова“, радње „пропуштања да се о лишењу слободе подносиоца уставне жалбе обавести дежурни заменик јавног тужиоца у складу са чланом 294. Законика о кривичном поступку“ и радње „нечовечног и понижавајућег поступања током боравка подносиоца на Одељењу за токсикологију Војномедицинске академије у Београду“. Уставна жалба подносиоца поднета против радњи „инспектора И. од 19. новембра 2016. године“ је одбачена.

Уставни суд је заузео став да „поступање надлежних државних органа није било у свим детаљима утемељено у формалним законским прописима, али је било неспорно легитимно и уставноправно прихватљиво, јер је представљало својеврсно поступање у специфичној „крајњој нужди, усмереној ка спашавању живота лица“. Такође, Уставни суд је закључио да би се могло „легитимним телеолошким тумачењем закључити да и када би дошло до евентуалног сукоба права на живот појединца и зајемчених права тог појединца из чл. 27, 29. и 36. Устава, право на живот би свакако требало да донесе превагу, не умањујући притом начелни значај ова три означена уставна права“. Што се тиче навода подносиоца о радњама инспектора И. које су се односиле на чл. 25. и 28. Устава, Уставни суд је закључио да су исте предузете у ноћи између 19. и 20. новембра 2016, а да је уставна жалба поднета 23. децембра 2016. године, те је уставну жалбу у том делу одбацио као неблаговремену.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је представку Суду поднео 30. јуна 2021. године.

У представци се притуживао на повреду забране мучења из члана 3. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) наводним злостављањем током боравка у болници везивањем за кревет, лишењем било какве приватности док је био у тоалету и присиљавањем да узме лаксатив.

Подносилац се такође притуживао на повреду права на слободу и безбедност и на делотворни правни лек из чл. 5. и 13. Конвенције, јер није био информисан о својим правима приликом лишења слободе, ускраћена му је могућност контакта са адвокатом и породицом током тог периода, није био изведен пред судију који би одлучио о притвору нити је имао било који правни пут да преиспита законитост притвора.

ОДЛУКА СУДА

• Члан 3. Конвенције

Суд је притужбе подносиоца о повреди члана 3. Конвенције одбацио као очигледно неосноване.

Наиме, Суд је, примењујући стандард ''ван разумне сумње'', оценио да подносилац није доказао да је био везан за кревет током боравка у болници, јер након пуштања на слободу 23. децембра 2016. године није затражио лекарски извештај којим би потврдио да је био везиван, нити је поднео кривичну пријаву или парничну тужбу за накнаду штете која би садржала такве наводе.

Што се тиче притужби које се односе на саму лекарску интервенцију, Суд је заузео став да није достигнут минималан степен озбиљности према члану 3. Конвенције, а у складу са праксом Суда. Интервенција је предузета у специјализованој установи од стране стручних лица, била је кратког трајања, није изазвала погоршање здравственог стања нити физичку и психичку патњу, а била је неопходна да би се отклонио ризик по његов живот и здравље.

• Члан 5. ст. 1, 2, 3. и 4. Конвенције

Суд је оценио да лишење слободе подносиоца није било у складу са гаранцијама из члана 5. став 1. Конвенције, будући да није донето решење о његовом задржавању или притварању (са датумом, временом и местом лишења слободе, именом лица лишеног слободе, разлозима за задржавање или притварање и име лица које је решење донело).

Даље, Суд је утврдио да је у конкретном случају подносиоцу повређено и право из члана 5. став 2. Конвенције, јер није био обавештен о разлозима лишења слободе.

Такође, Суд је утврдио да је подносиоцу повређено право из члана 5. став 3. Конвенције, јер му је ускраћена могућност да буде изведен пред суд ради испитивања законитости његовог лишења слободе.

Коначно, Суд је утврдио да је подносиоцу повређено и право из члана 5. став 4. Конвенције, јер му није пружена могућност да пред судом оспорава законитост лишења слободе.  

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подносиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од 6.000 евра, а на име трошкова поступка износ од 1.726 евра.