Atanasije RISTIĆ protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 27. maja i 1. jula 2025. godine doneo, a 26. avgusta iste godine objavio presudu u predmetu Atanasije Ristić protiv Srbije, broj 38336/21.

Presudu je donelo Veće.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Dana 19. novembra 2016. godine, oko 22,00 časa, dok je bio u društvu dva prijatelja na ulici, podnosilac je legitimisan od strane policijskih službenika Policijske stanice Palilula (u daljem tekstu: PS Palilula). Tokom legitimisanja, podnosilac je pokušao da pobegne i tom prilikom je progutao kesicu sa opojnim drogama koju je prethodno držao u džepu. Ubrzo su ga policijski službenici sustigli, stavili mu lisice i saopštili mu da je uhapšen zbog napada na službeno lice, nakon čegta je sa lisicama na rukama sproveden u PS Palilula.

Podnosilac je ispitan u policijskoj stanici i tom prilikom mu nije uručeno rešenje o zadržavanju, niti mu je omogućen kontakt sa advokatom, iako je to izričito zahtevao.

U razgovoru sa policijskim službenicima, podnosilac je priznao da je progutao par vrećica sa opojnim drogama, nakon čega je vozilom Hitne pomoći, u pratnji policijskih službenika, odveden na Kliniku za urgentnu i kliničku toksikologiju Vojnomedicinske akademije u Beogradu (u daljem tekstu: VMA).

Podnosilac je na VMA primljen 20. novembra u 00.50 časova. Prema navodima podnosioca, sve vreme boravka na ovoj klinici, do 23. novembra u 13,00 časova, bio je pod 24-časovnim nadzorom policijskih službenika koji su se smenjivali na 12 sati i sa podnosiocem su odlazili čak i u toalet. Podnosilac je tvrdio da je tokom boravka na VMA bio vezan lisicama za bolnički krevet i da mu je bilo onemogućeno da samovoljno izađe iz kreveta ili da se kreće po sobi. Po isteku 48 sati od časa lišenja slobode podnosilac je još jednom zatražio od prisutnih policajaca da mu omoguće razgovor sa advokatom, ali je njegov zahtev odbijen uz obrazloženje da nije lišen slobode već da se nalazi na bolničkom lečenju.

Dana 22. novembra 2016. godine podnosiocu je dat laksativ, nakon čega je izbacio iz organizma kesice sa opojnim drogama koje je progutao nekoliko dana ranije i policijski službenici su kesice sa praškastom materijom zaplenili (Prvi osnovni sud u Beogradu je 22. juna 2018. godine prihvatio sporazum o priznanju krivice i podnosioca oglasio izrekavši mu uslovnu osudu). Istog dana mu je oko 16,00 časova dozvoljen kontakt sa advokatom, a posetila su ga i dva prijatelja.

Podnosilac je otpušten iz bolnice 23. novembra 2016. godine oko 13,00 časova i sproveden je do PS Palilula gde je od njega uzeta izjava u svojstvu građanina i nakon toga je u 15.20 časova pušten kući.

Podnosilac je 23. decembra 2016. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela i prava iz čl. 22. (pravo na sudsku zaštitu), 25. (zabrana mučenja), 27. (pravo na slobodu i bezbednost ličnosti), 28. (postupanje sa licem lišenim slobode), 29. (dopunska prava u slučaju lišenja slobode bez odluke suda) i 36. (pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo) Ustava Republike Srbije i čl. 3, 5. i 13. Konvencije.

Ustavni sud je odlukom Už-9918/2016 od 3. decembra 2020. godine odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv radnje „nezakonitog i arbitrernog lišenja slobode od 19. novembra 2016. godine u 22 časa do 23. novembra 2016. godine u 15.20 časova“, radnje „propuštanja da se o lišenju slobode podnosioca ustavne žalbe obavesti dežurni zamenik javnog tužioca u skladu sa članom 294. Zakonika o krivičnom postupku“ i radnje „nečovečnog i ponižavajućeg postupanja tokom boravka podnosioca na Odeljenju za toksikologiju Vojnomedicinske akademije u Beogradu“. Ustavna žalba podnosioca podneta protiv radnji „inspektora I. od 19. novembra 2016. godine“ je odbačena.

Ustavni sud je zauzeo stav da „postupanje nadležnih državnih organa nije bilo u svim detaljima utemeljeno u formalnim zakonskim propisima, ali je bilo nesporno legitimno i ustavnopravno prihvatljivo, jer je predstavljalo svojevrsno postupanje u specifičnoj „krajnjoj nuždi, usmerenoj ka spašavanju života lica“. Takođe, Ustavni sud je zaključio da bi se moglo „legitimnim teleološkim tumačenjem zaključiti da i kada bi došlo do eventualnog sukoba prava na život pojedinca i zajemčenih prava tog pojedinca iz čl. 27, 29. i 36. Ustava, pravo na život bi svakako trebalo da donese prevagu, ne umanjujući pritom načelni značaj ova tri označena ustavna prava“. Što se tiče navoda podnosioca o radnjama inspektora I. koje su se odnosile na čl. 25. i 28. Ustava, Ustavni sud je zaključio da su iste preduzete u noći između 19. i 20. novembra 2016, a da je ustavna žalba podneta 23. decembra 2016. godine, te je ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao neblagovremenu.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosilac je predstavku Sudu podneo 30. juna 2021. godine.

U predstavci se prituživao na povredu zabrane mučenja iz člana 3. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) navodnim zlostavljanjem tokom boravka u bolnici vezivanjem za krevet, lišenjem bilo kakve privatnosti dok je bio u toaletu i prisiljavanjem da uzme laksativ.

Podnosilac se takođe prituživao na povredu prava na slobodu i bezbednost i na delotvorni pravni lek iz čl. 5. i 13. Konvencije, jer nije bio informisan o svojim pravima prilikom lišenja slobode, uskraćena mu je mogućnost kontakta sa advokatom i porodicom tokom tog perioda, nije bio izveden pred sudiju koji bi odlučio o pritvoru niti je imao bilo koji pravni put da preispita zakonitost pritvora.

ODLUKA SUDA

• Član 3. Konvencije

Sud je pritužbe podnosioca o povredi člana 3. Konvencije odbacio kao očigledno neosnovane.

Naime, Sud je, primenjujući standard ''van razumne sumnje'', ocenio da podnosilac nije dokazao da je bio vezan za krevet tokom boravka u bolnici, jer nakon puštanja na slobodu 23. decembra 2016. godine nije zatražio lekarski izveštaj kojim bi potvrdio da je bio vezivan, niti je podneo krivičnu prijavu ili parničnu tužbu za naknadu štete koja bi sadržala takve navode.

Što se tiče pritužbi koje se odnose na samu lekarsku intervenciju, Sud je zauzeo stav da nije dostignut minimalan stepen ozbiljnosti prema članu 3. Konvencije, a u skladu sa praksom Suda. Intervencija je preduzeta u specijalizovanoj ustanovi od strane stručnih lica, bila je kratkog trajanja, nije izazvala pogoršanje zdravstvenog stanja niti fizičku i psihičku patnju, a bila je neophodna da bi se otklonio rizik po njegov život i zdravlje.

• Član 5. st. 1, 2, 3. i 4. Konvencije

Sud je ocenio da lišenje slobode podnosioca nije bilo u skladu sa garancijama iz člana 5. stav 1. Konvencije, budući da nije doneto rešenje o njegovom zadržavanju ili pritvaranju (sa datumom, vremenom i mestom lišenja slobode, imenom lica lišenog slobode, razlozima za zadržavanje ili pritvaranje i ime lica koje je rešenje donelo).

Dalje, Sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu povređeno i pravo iz člana 5. stav 2. Konvencije, jer nije bio obavešten o razlozima lišenja slobode.

Takođe, Sud je utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo iz člana 5. stav 3. Konvencije, jer mu je uskraćena mogućnost da bude izveden pred sud radi ispitivanja zakonitosti njegovog lišenja slobode.

Konačno, Sud je utvrdio da je podnosiocu povređeno i pravo iz člana 5. stav 4. Konvencije, jer mu nije pružena mogućnost da pred sudom osporava zakonitost lišenja slobode.  

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnosiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 6.000 evra, a na ime troškova postupka iznos od 1.726 evra.