А.К. против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 3. јула 2025. године донео, а 28. августа 2025. објавио одлуку у предмету А.К. против Србије, број 57188/16.

Одлуку је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац представке је судански држављанин, припадник етничке групе Тунјур, који је напустио Судан у септембру 2014. године због прогона којем је био изложен од стране Националне обавештајне и безбедносне агенције (NISS) због наводне повезаности са побуњеничким групама које делују у граду Ал-Фашир, главном граду Северног Дарфура.

Након напуштања Судана, подносилац је прошао кроз Турску, Грчку и Македонију (данас Северну Македонију), након чега је дошао у Србију и изразио намеру да тражи азил. Србија је била прва држава у којој је подносилац тражио азил. Дана 25. новембра 2014. године подносилац је поднео захтев за азил.

Канцеларија за азил је 30. априла 2015. године одржала усмену расправу на којој је подносилац истакао да је од стране суданске тајне службе у току 2013. године и 2014. године био хапшен око 15 пута, да је неколико дана провео у притвору и да је био пребијан. Суданске власти су сматрале да подносилац одржава контакте и даје информације побуњеничким групама и због тога је био прогањан. Такође, подносилац је тврдио да је био онемогућен да поднесе захтев за азил у Турској и Грчкој, док у Македонији није покушао да поднесе такав захтев с обзиром да се плашио да напусти групу коју је предводио кријумчар, а са којом се кретао.

Канцеларија за азил је 14. маја 2015. године одбацила захтев подносиоца с обзиром да је оцењено да је у Републику Србију дошао из сигурне треће државе, Северне Македоније. Подносилац је изјавио жалбу 5. јуна 2015. године на првостепено решење о коме је Комисија за азил одлучила решењем од 23. септембра 2015.,тако што је првостепено решење Канцеларије за азил поништено и предмет враћен на поновни поступак.

Након одржавања нове усмене расправе 25. новембра 2015. године подносилац је поновио раније дату изјаву и додао да у Македонији није поднео захтев за азил јер је чуо од осталих лица са којима је путовао да је македонска полиција позната по злостављању избеглица и миграната и њиховом враћању у Грчку, као и да их локално становништво често пребија и пљачка.

Канцеларија за азил је 9. децембра 2015. године одбацила захтев за азил подносиоца тврдећи у свом кратком образложењу да се Македонија сматра сигурном трећом државом у складу са одлуком Владе о листи сигурних трећих држава и да подносилац није успео да докаже да поменута држава није била сигурна у његовом случају, с обзиром да се није сусрео са било каквим проблемима током његовог боравка у Македонији. Подносиоцу је наређено да добровољно напусти територију Републике Србије у року од три дана од дана правоснажности решења.

Комисија за азил је 12. априла 2016. године потврдила првостепено решење Канцеларије за азил.

Подносилац је потом 28. маја 2016. године поднео тужбу против решења Комисије за азил Управном суду који је дана 2. септембра 2016. донео пресуду којом се тужба одбија и потврђују ставови изнети у образложењу другостепеног решења.

Коначно, подносилац је 3. октобра 2016. године поднео Суду предлог за издавање привремене мере који је усвојен дан касније - 4. октобра 2016. године - а којом је Суд наложио Републици Србији да се уздржи од поступка депортације подносиоца до окончања поступка пред Судом.

Подносилац је 23. октобра 2016. године изјавио Уставним судом уставну жалбу.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је представку Суду поднео 3. октобра 2016. године.

У представци се притуживао на основу члана 3. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), тврдећи да би у случају повратка у Македонију био изложен озбиљном ризику од поступања супротног члану 3. Конвенције, као и ризику од ланчаног протеривања у Грчку, а затим у Турску и коначно у Судан. Подносилац је такође тврдио да би у Македонији био лишен адекватног смештаја, да му прети опасност од злостављања и да би тамо био изложен нехуманом и понижавајућем поступању због услова у центру или прихватном центру или могућем дефакто лишењу слободе на ничијој земљи (гранични прелаз Табановци - Миратовац).

Подносилац се притуживао и на повреду права на правно средство из члана 13. Конвенције сматрајући да није имао адекватна правна средства у смислу утврђивања статуса избеглице због примене концепта сигурне треће државе од стране надлежних органа Републике Србије.

ОДЛУКА СУДА

Влада је 15. јануара 2025. године обавестила Суд да је подносиоцу 4. маја 2023. године одобрена дозвола за привремени боравак у Србији из хуманитарних разлога и да је дозвола важила до 24. јануара 2024. године. Влада је истакла да подносилац није тражио продужење дозволе након што је она истекла и да је напустио своје последње познато пребивалиште у Републици Србији у мају 2023. године.

Суд је обавештење Владе проследио правном заступнику подносиоца који је позван да достави своје коментаре на наводе Владе, уколико их има, али никакви коментари нису примљени ни у остављеном року, нити у наднадно продуженом року.

Такође, Суд је пуномоћнику подносиоца упутио и допис којим је затражио обавештење о томе да ли одржава контакт са подносиоцем и да ли подносилац жели да настави са поступањем по својој представци, али одговор Суду није достављен.

Коначно, Суд је обавестио пуномоћника подносиоца да је остављени рок за подношење тражених информација истекао и да продужење рока није затражено. Нити на ово писмо Суда није одговорено.

Узимајући у обзир наведено, а у одсуству било каквих посебних околности у вези са поштовањем права загарантованих Конвенцијом и Протоколима уз њу, Суд је, у складу са чланом 37. став 1(а) Конвенције, заузео став да више није оправдано наставити са испитивањем представке.

Последично, Суд је оценио да је претходно одређена привремена мера беспредметна и донео је одлуку да представку избрише са своје листе предмета.