A.K. protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 3. jula 2025. godine doneo, a 28. avgusta 2025. objavio odluku u predmetu A.K. protiv Srbije, broj 57188/16.

Odluku je doneo tročlani Odbor.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosilac predstavke je sudanski državljanin, pripadnik etničke grupe Tunjur, koji je napustio Sudan u septembru 2014. godine zbog progona kojem je bio izložen od strane Nacionalne obaveštajne i bezbednosne agencije (NISS) zbog navodne povezanosti sa pobunjeničkim grupama koje deluju u gradu Al-Fašir, glavnom gradu Severnog Darfura.

Nakon napuštanja Sudana, podnosilac je prošao kroz Tursku, Grčku i Makedoniju (danas Severnu Makedoniju), nakon čega je došao u Srbiju i izrazio nameru da traži azil. Srbija je bila prva država u kojoj je podnosilac tražio azil. Dana 25. novembra 2014. godine podnosilac je podneo zahtev za azil.

Kancelarija za azil je 30. aprila 2015. godine održala usmenu raspravu na kojoj je podnosilac istakao da je od strane sudanske tajne službe u toku 2013. godine i 2014. godine bio hapšen oko 15 puta, da je nekoliko dana proveo u pritvoru i da je bio prebijan. Sudanske vlasti su smatrale da podnosilac održava kontakte i daje informacije pobunjeničkim grupama i zbog toga je bio proganjan. Takođe, podnosilac je tvrdio da je bio onemogućen da podnese zahtev za azil u Turskoj i Grčkoj, dok u Makedoniji nije pokušao da podnese takav zahtev s obzirom da se plašio da napusti grupu koju je predvodio krijumčar, a sa kojom se kretao.

Kancelarija za azil je 14. maja 2015. godine odbacila zahtev podnosioca s obzirom da je ocenjeno da je u Republiku Srbiju došao iz sigurne treće države, Severne Makedonije. Podnosilac je izjavio žalbu 5. juna 2015. godine na prvostepeno rešenje o kome je Komisija za azil odlučila rešenjem od 23. septembra 2015.,tako što je prvostepeno rešenje Kancelarije za azil poništeno i predmet vraćen na ponovni postupak.

Nakon održavanja nove usmene rasprave 25. novembra 2015. godine podnosilac je ponovio ranije datu izjavu i dodao da u Makedoniji nije podneo zahtev za azil jer je čuo od ostalih lica sa kojima je putovao da je makedonska policija poznata po zlostavljanju izbeglica i migranata i njihovom vraćanju u Grčku, kao i da ih lokalno stanovništvo često prebija i pljačka.

Kancelarija za azil je 9. decembra 2015. godine odbacila zahtev za azil podnosioca tvrdeći u svom kratkom obrazloženju da se Makedonija smatra sigurnom trećom državom u skladu sa odlukom Vlade o listi sigurnih trećih država i da podnosilac nije uspeo da dokaže da pomenuta država nije bila sigurna u njegovom slučaju, s obzirom da se nije susreo sa bilo kakvim problemima tokom njegovog boravka u Makedoniji. Podnosiocu je naređeno da dobrovoljno napusti teritoriju Republike Srbije u roku od tri dana od dana pravosnažnosti rešenja.

Komisija za azil je 12. aprila 2016. godine potvrdila prvostepeno rešenje Kancelarije za azil.

Podnosilac je potom 28. maja 2016. godine podneo tužbu protiv rešenja Komisije za azil Upravnom sudu koji je dana 2. septembra 2016. doneo presudu kojom se tužba odbija i potvrđuju stavovi izneti u obrazloženju drugostepenog rešenja.

Konačno, podnosilac je 3. oktobra 2016. godine podneo Sudu predlog za izdavanje privremene mere koji je usvojen dan kasnije - 4. oktobra 2016. godine - a kojom je Sud naložio Republici Srbiji da se uzdrži od postupka deportacije podnosioca do okončanja postupka pred Sudom.

Podnosilac je 23. oktobra 2016. godine izjavio Ustavnim sudom ustavnu žalbu.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosilac je predstavku Sudu podneo 3. oktobra 2016. godine.

U predstavci se prituživao na osnovu člana 3. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), tvrdeći da bi u slučaju povratka u Makedoniju bio izložen ozbiljnom riziku od postupanja suprotnog članu 3. Konvencije, kao i riziku od lančanog proterivanja u Grčku, a zatim u Tursku i konačno u Sudan. Podnosilac je takođe tvrdio da bi u Makedoniji bio lišen adekvatnog smeštaja, da mu preti opasnost od zlostavljanja i da bi tamo bio izložen nehumanom i ponižavajućem postupanju zbog uslova u centru ili prihvatnom centru ili mogućem defakto lišenju slobode na ničijoj zemlji (granični prelaz Tabanovci - Miratovac).

Podnosilac se prituživao i na povredu prava na pravno sredstvo iz člana 13. Konvencije smatrajući da nije imao adekvatna pravna sredstva u smislu utvrđivanja statusa izbeglice zbog primene koncepta sigurne treće države od strane nadležnih organa Republike Srbije.

ODLUKA SUDA

Vlada je 15. januara 2025. godine obavestila Sud da je podnosiocu 4. maja 2023. godine odobrena dozvola za privremeni boravak u Srbiji iz humanitarnih razloga i da je dozvola važila do 24. januara 2024. godine. Vlada je istakla da podnosilac nije tražio produženje dozvole nakon što je ona istekla i da je napustio svoje poslednje poznato prebivalište u Republici Srbiji u maju 2023. godine.

Sud je obaveštenje Vlade prosledio pravnom zastupniku podnosioca koji je pozvan da dostavi svoje komentare na navode Vlade, ukoliko ih ima, ali nikakvi komentari nisu primljeni ni u ostavljenom roku, niti u nadnadno produženom roku.

Takođe, Sud je punomoćniku podnosioca uputio i dopis kojim je zatražio obaveštenje o tome da li održava kontakt sa podnosiocem i da li podnosilac želi da nastavi sa postupanjem po svojoj predstavci, ali odgovor Sudu nije dostavljen.

Konačno, Sud je obavestio punomoćnika podnosioca da je ostavljeni rok za podnošenje traženih informacija istekao i da produženje roka nije zatraženo. Niti na ovo pismo Suda nije odgovoreno.

Uzimajući u obzir navedeno, a u odsustvu bilo kakvih posebnih okolnosti u vezi sa poštovanjem prava zagarantovanih Konvencijom i Protokolima uz nju, Sud je, u skladu sa članom 37. stav 1(a) Konvencije, zauzeo stav da više nije opravdano nastaviti sa ispitivanjem predstavke.

Posledično, Sud je ocenio da je prethodno određena privremena mera bespredmetna i doneo je odluku da predstavku izbriše sa svoje liste predmeta.