ШАБАНОВИЋ и други против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 9. септембра 2025. године донео, а 7. октобра исте године објавио пресуду у предмету Шабановић и др. против Србије, број 39819/16.

Пресуду је једногласно донело Веће.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносиоци представки, господин Сафет Шабановић (у даљем тексту: први подносилац), господин  Драган Боричић (у даљем тексту: други подносилац), господин Зоран Тешић (у даљем тексту: трећи подносилац), госпођа Тијана Мајсторовић (у даљем тексту: четврта подноситељка) и господин Зоран Пифар (у даљем тексту: пети подносилац) били су запослени у Министарству унутрашњих послова (у даљем тексту: МУП).

Први и други подносилац су били запослени на граничном прелазу Шпиљани према Црној Гори, трећи подносилац је био запослен у Полицијској станици Лозница - Полицијска управа Шабац, а преостала два подносиоца су били запослени на граничним  прелазима према Републици Хрватској (Богојево - Апатин и Дунав - Бездан).

Сви подносиоци су поднели тужбе надлежним основним судовима против свог послодавца ради исплате неисплаћених зарада по основу прековременог рада, рада ноћу и рада у време државних и верских празника. Први и други подносилац су поднели тужбе Првом основном суду у Београду, трећи подносилац Основном суду у Шапцу, а преостала два подносиоца Основном суду у Сомбору.

Сви првостепени судови су тужбене захтеве подносилаца одбили као неосноване. Првостепене пресуде су потврђене од стране надлежних апелационих судова.

Незадовољни исходом поступака пред судовима опште надлежности, подносиоци су изјавили уставне жалбе Уставном суду (Уж-10888/2013, Уж-5540/2013, Уж-667/14, Уж-8223/14 и Уж-7405/201515) које су одбијене као неосноване.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносиоци су поднели представке Суду у јуну 2015. и 2016, и у фебруару и априлу 2017. године.

У представкама су се притуживали на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1.  Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) тврдећи да су одбијање њихових грађанских тужби и наводна флагрантно неуједначена судска пракса домаћих судова у погледу меритума њихових спорова створили правну несигурност и довели до ускраћивања правде. Одређени подносиоци су се притуживали на (1) недоследну судску праксу  Врховног и Уставног суда и/или њихових различитих већа, посебно у погледу доступности жалбе о правним питањима (ревизија) у овој врсти спорова; (2) кршење њихових имовинских права према члану 1. Протокола број 1 (први и други подносилац), и/или (3) недостатак делотворног правног лека, како је загарантовано чланом 13. Конвенције.

ОДЛУКА СУДА

• члан 6. став 1. Конвенције

Суд је, пре свега, констатовао да су подносиоци поднели своје тужбе у периоду између јуна 2010. и септембра 2011. године, а да су њихови тужбени захтеви правноснажно одбијени пресудама апелационих судова између маја 2013. и септембра 2015. године.

Даље, Суд је констатовао да су апелациони судови у периоду доношења другостепених пресуда по тужбеним захтевима подносилаца, донели и неколико пресуда којима су потврдили усвајање тужбених захтева истоветним захтевима подносилаца, јер су утврдили да тим лицима нису повећане плате у складу са чланом 147. став 1. Закона о полицији.

Коначно, Суд је констатовао да је тадашњи Врховни касациони суд 10. новембра 2015. године усвојио правни став према којем је „упоредиви запослени“ (термин „државни службеник“ из члана 147. став 1. Закона о полицији) морао бити овлашћени службеник који је имао исти ниво образовања као и подносилац захтева, али који није радио ван редовног радног времена.

Следом горе наведеног, Суд је закључио да су постојале разлике у судској пракси у периоду доношења другостепених пресуда против подносилаца и да је и Врховни касациони суд сматрао да је неопходно да донесе правно мишљење како би судску праксу нишестепених судова ускладио.

Међутим, Суд је подсетио да се постојање противречних судских одлука, само по себи, не може сматрати повредом Конвенције, јер је могућност противречних судских одлука стална карактеристика сваког правног система. Стога је даље испитивао да ли је домаће право предвидело механизам за превазилажење таквих недоследности, да ли је тај механизам примењен и са којим ефектом.

У том смислу, Суд је утврдио да су након усвајања мишљења Врховног (касационог) суда од 10. новембра 2015. године, судови у Србији почели да одлучују у складу са тим мишљењем, односно да пресуђују у корист подносилаца тужбених захтева на основу метода поређења коефицијената плата тужилаца са коефицијентом других државних службеника истог нивоа образовања, али који нису радили ван радног времена. Пресуде донете супротно том мишљењу, другостепени судови су поништавали и враћали предмет на поновно суђење или је Врховни касациони суд преиначавао такве пресуде по посебној ревизији.

Стога је Суд закључио да је судска пракса усклађена у разумно кратком року, а да чињеница да су другостепене пресуде у случајевима подносилаца донете пре правног схватања Врховног касационог суда, сама по себи, није довољна да доведе до повреде начела правне сигурности, посебно имајући у виду да Суд има супсидијарну улогу и да ће оцену домаћих судова довести у питање само уколико је она произвољна и очигледно неразумна, а што у конкретним предметима није био случај.

Следом изнетог, Суд је оценио да није дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

• члан 1. Протокола број 1. уз Конвенцију

У вези са притужбама прва два подносиоца да им је повређено право на имовину, Суд је истакао да је у време одлучивања о њиховим тужбеним захтевима постојао сукоб у погледу тумачења одредаба члана 147. став 1. Закона о полицији, па се не може тврдити да су подносиоци имали имовину у смислу члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у време доношења оспорених пресуда, а пре мишљења Врховног касационог суда од 10. новембра 2015. године.

Последично, Суд је оценио да су притужбе прва два подносиоца неспојиве ratione materiae са одредбама Конвенције и одбацио их је у складу са чланом 35. став 4. Конвенције.