Ненад КРСТИЋ и Милош МИТИЋ против Србије и 4 др.

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 11. децембра 2025. године донео, а 22. јануара 2026. објавио одлуку у предмету Ненад Крстић и Милош Митић и 4 др. бр. 35477/21, 35661/21, 35672/21, 35701/21 и 36634/21

Одлуку је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Сви подносиоци су били оптужени пред Окружним судом Сједињених Америчких Држава (у даљем тексту: САД) у Северном округу државе Тексас да су као саизвршиоци наводно оштетили инвеститоре широм света за више од 70 милиона америчких долара, тако што су у периоду од 2014. до 2020. године из својих домова у Кини, Србији и са других места, преко интернета тражили мете-инвеститоре по целом свету, укључујући и Северни округ Тексас, који ће уложити новац у лажне инвестиционе платформе са бинарним опцијама и за рударење криптовалутама.

Министарство правде САД је 14. јула 2020. године упутило Министарству правде Републике Србије захтев за привремено притварање подносилаца у циљу изручења, у складу са релевантним одредбама Уговора о изручењу закљученог између Републике Србије и САД („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 2/2019) којима је, поред осталог, прописано да изручење ради кривичног гоњења односно ради изрицања или извршења изречене казне неће бити одбијено по основу држављанства лица чије се изручење тражи.        

Подносиоци су лишени слободе 24. јула 2020. године, након чега им је Виши суд у Београду – Посебно одељење за организовани криминал одредио притвор.

Дана 13. априла 2021. године, Виши суд у Београду је утврдио да су испуњене све законске претпоставке за изручење подносилаца САД, које решење је потврђено 25. јуна исте године од стране Апелационог суда у Београду.

Када је 24. јула 2021. године истекао законски рок од годину дана за максимално трајање притвора према подносиоцима, Виши суд у Београду им је притвор укинуо и одредио меру забране напуштања боравишта уз обавезу периодичног јављања надлежним полицијским станицама.

Подносиоци су поднели захтев за заштиту законитости Врховном касационом суду и уставну жалбу Уставном суду захтевајући да се њихово изручење спречи. Оба поступка су, у тренутку подношења представки, била у току.

Подносиоци су се обратили Суду са захтевом за издавање привремене мере.

Суд (судија појединац) је у периоду од 13. до 21. јула 2021. године одлучио да привремену меру усвоји и наложио је Републици Србији да не изручује подносиоце у САД до 16. односно 19. августа 2021.

Суд је привремену меру укинуо 29. септембра 2021. године.

Врховни касациони суд је 25. новембра 2021. године, пресудом Кзз.ОК. 23/2021, поједине захтеве за заштиту законитости подносилаца одбио као неосноване, а поједине одбацио.

Поступак пред Уставним судом је још увек у току.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносиoци су представке Суду поднели 13, 14, 15. и 21. јула 2021. године.

У представкама су се притуживали на повреду забране мучења из члана 3. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), сматрајући да би у случају њиховог изручења у САД били у тешким и нестандардним условима у тексашким притворским и затворским јединицама, посебно узимајући у обзир тадашњи број заражених вирусом COVID-19 у држави Тексас и међу затвореницима, те да би, уколико би били осуђени, de facto били доживотно у затвору без могућности пуштања на условни отпуст.

Даље су се притуживали на повреду права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције, јер би се у случају изручења суочили са трајним раздвајањем од породице, будући да њихова малолетна деца и чланови уже породице не би били у могућности да путују у САД ради одржавања контакта и међусобних односа.

Коначно, притуживали су се на повреду права на делотворно правно средство из члана 13. Конвенције, јер по њиховом мишљењу за напред наведене повреде нису имали на располагању делотворан правни лек.

Суд по пријему представки подносилаца, у јулу месецу 2021. године, донео одлуке о привременим мерама и којима је, у смислу члана 39. Пословника о раду Суда, наложио Републици Србији да не изручује подносиоце. Привремене мере је Суд укинуо 29. септембра 2021. године.

ОДЛУКА СУДА

• члан 3. Конвенције

Оцењујући наводе подносилаца да им у случају изручења САД прети ризик од изрицања de facto доживотне казне затвора која би стога представљала нехумано или понижавајуће поступање, Суд је подсетио да Конвенција не забрањује изрицање доживотне казне затвора за најтежа кривична дела, али да казна мора бити de iure и de facto смањива. Такође, Суд је подсетио да је сваки подносилац дужан да за своје тврдње пружи адекватне доказе.

Имајући у виду чињеницу да је саучесницима подносилаца пред судом у Тексасу изречена казна која није прешла пет до седам година затвора, а да подносиоци нису тврдили да ће им у случају осуде бити изречена доживотна казна затвора без права на условни отпуст, нити су се позвали на тексашке законе или праксу који би поткрепили њихове тврдње да би таква казна могла представљати нехумано или понижавајуће поступање, Суд је оценио да подносиоци нису испунили свој терет доказивања те стога није у могућности да утврди да ће их њихово изручење САД изложити ризику од казне која би била у супротности са чланом 3. Конвенције.

Надаље, Суд је оценио да подносиоци не би били изложени реалном ризику од излагања вирусу COVID-19 у америчком затвору. Суд је узимајући у обзир дешавања у току 2020. године, посебно у вези са доступношћу вакцина, варијантама вируса и укидањем ограничења у САД, утврдио да не постоји ризик који би могао да достигне минимални ниво потребне озбиљности.

Стога је Суд све притужбе подносилаца по члану 3. Конвенције одбацио као очигледно неосноване.

• чл. 8. и 13. Конвенције

Остале притужбе подносилаца по чл. 8. и 13. Конвенције Суд је прогласио неприхватљивим, јер је оценио да не указују на било какво кршење људских права и основних слобода утврђених Конвенцијом и Протоколима уз њу.