Добривој КАСАПОВИЋ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 8. септембра 2026. године донео, а 1. октобра исте године објавио одлуку у предмету Касаповић против Србије, број 14157/23.

Одлуку је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац представке (у даљем тексту: подносилац), господин Добривој Касаповић, обављао је послове директора правног сектора у привредном друштву Фабрика котрљајућих лежајева и кардана ФКЛ а.д. из Темерина.

Пресудом Основног суда у Новом Саду П1. 1823/2013 од 2. марта 2017. године делимично су усвојени тужбени захтеви подносиоца према послодавцу. Основни суд у Новом Саду усвојио је његове захтеве који су се односили на исплату разлике између исплаћене и припадајуће зараде, затим исплату разлике између исплаћене и припадајуће додатне зараде, као и увећање зараде због прековременог рада у одређеном периоду, са законском затезном каматом, док је одбио његов захтев за увећањем зараде по основу рада у сменама.

Против првостепене пресуде жалбе су изјавили и подносилац и тужени.

Апелациони суд у Новом Саду, пресудом Гж1. 1979/17 од 15. децембра 2017. године, делимично је преиначио првостепену пресуду тако што је одбио тужбени захтев подносиоца за исплату увећане зараде за прековремени рад.

Подносилац је потом изјавио ревизију Врховном (касационом) суду против пресуде Апелационог суда у Новом Саду. Оспорио је делове пресуде који се односе на разлику између исплаћене и припадајуће зараде и на разлику између исплаћене и припадајуће додатне зараде, затим део пресуде који се односи на увећање зараде због прековременог рада и део пресуде који се односи на неисплаћено увећање зараде по основу рада у сменама.

Врховни (касациони) суд је 16. септембра 2020. године донео пресуду Рев2. 3113/2018 којом је одбио као неосновану ревизију подносиоца. У образложењу пресуде, Врховни (касациони) суд се изјаснио искључиво о ревизијском наводу подносиоца који се односио на прековремени рад, док се ревизијски наводи који се односе на разлику између исплаћене и припадајуће зараде, на разлику између исплаћене и припадајуће додатне зараде, као и на неисплаћено увећање зараде по основу рада у сменама, уопште не помињу.

Против пресуде Врховног касационог суда подносилац је изјавио Уставном суду уставну жалбу. У уставној жалби је истакао повреду права на правично суђење, права на једнаку заштиту права, права на правичну накнаду за рад и права на ограничено радно време, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. ст. 1. и 4. Устава.

Уставни суд је 29. септембра 2022. године одбацио уставну жалбу подносиоца решењем Уж-12828/2020 оценивши да се његови наводи не могу прихватити као уставноправни разлози којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење, већ да се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорене пресуде. Уставни суд није посебно ценио наводе о повреди права из члана 60. став 1. Устава, јер је оценио да подносилац повреду тог права суштински заснива на повреди права на правично суђење. У погледу повреде права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је навео да подносилац није доставио доказе да Врховни (касациони) суд, у истој чињеничној и правној ситуацији доноси другачије (различите) пресуде. 

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је представку Суду поднео 14. марта 2023. године.

У представци је истакао да је Врховни (касациони) суд одлучио само о једном његовом наводу, свесно превидевши и занемаривши остале, чиме му је повређено право на приступ суду зајемчено одредбом члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција)

ОДЛУКА СУДА

Суд је, пре свега, истакао да виши суд није дужан да посебно објашњава одлуку којом одбацује ревизију услед недостатка изгледа за успех, уколико само примењује законске одредбе.

У том смислу, Суд је констатовао да је Врховни (касациони) суд сумарно одлучио о допуштености захтева подносиоца за ревизију, указавши да ће размотрити само оне притужбе које се односе на део пресуде апелационог суда, позивајући се на релевантне законске одредбе. Суд је прихватио да је Врховни (касациони) суд довољно јасно одредио обим свог преиспитивања и одбацио је навод подносиоца да тај суд није одлучио о приговорима у вези са радом у сменама.

Имајући у виду да се подносилац није позвао на законске одредбе које би могле да поткрепе допуштеност ревизије у погледу преосталих питања, Суд је оценио да је одбацивање његовог захтева који се односи на накнаду на основу рада у сменама било предвидиво и да он није имао реалне изгледе за успех у том погледу, те да је образложење Врховног (касационог) суда било довољно да задовољи захтеве из члана 6. став 1. Конвенције.

Следом наведеног, Суд је представку подносиоца одбацио као очигледно неосновану, у складу са чланом 35. став 3. Конвенције.