STAJKOVIĆ protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 16. decembra 2025. godine doneo, a 27. januara 2026. godine objavio presudu u predmetu Stajković protiv Srbije, broj 56944/17.

Presudu je doneo tročlani Odbor.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Protiv podnosioca predstavke i još nekoliko lica vodio se krivični postupak pred Višim sudom u Beogradu zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo iznuda u produženom trajanju iz člana 214. Krivičnog zakonika.

Krivični postupak je pokrenut 19. aprila 2013. godine donošenjem rešenja istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 275/13 da se protiv podnosioca i ostalih lica sprovede istraga za navedeno krivično delo.

Poslednja radnja u istražnom postupku je preduzeta 8. jula 2013. godine, kada je dostavljen izveštaj o obavljenom veštačenju DNK materijala.

Više javno tužilaštvo u Beogradu je protiv podnosioca i ostalih okrivljenih lica podiglo optužnicu 16. oktobra 2013. godine.

U predstavci se navodi da je produženje pritvora podnosiocu nakon 14. avgusta 2013. godine, kada mu je istekao pritvor određen rešenjem Apelacionog suda u Beogradu K. br. 76/2013 od 15. jula 2013. godine bilo arbitrerno. Prema navodima iz predstavke jedini razlog za dalje produženje pritvora bila je ranija osuđivanost podnosioca, što nije bio dovoljan razlog prema tadašnjem Zakoniku o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/0'9 i 76/10), (u daljem tekstu: ZKP iz 2001. godine).

Naime, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kr. 85/13 od 14. avgusta 2013. godine odbijen je kao neosnovan predlog Višeg javnog tužilaštva u Beogradu da se podnosiocu i ostalim licima produži pritvor. U obrazloženju je navedeno da se, u skladu sa tadašnjim zakonskim rešenjem, u predlogu moraju navesti specifični razlozi za produženje pritvora iz člana 144. stav 3. ZKP iz 2001. godine, što nije učinjeno.

Dva dana kasnije, podnosiocu i ostalim licima pritvor je ipak produžen rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kr. 87/13 od 16. avgusta 2013. godine, na predlog istražnog sudije Višeg suda u Beogradu. U predstavci je ovo rešenje Apelacionog suda u Beogradu kritikovano kako u pogledu načina donošenja, tako i u pogledu obrazloženja, jer u njemu nije naveden nijedan važan razlog za produženje pritvora preko 3 meseca, u skladu sa članom 144. stav 3. ZKP iz 2001. godine. Žalba na ovo rešenje je odbijena.

Pritvor je još jednom produžen podnosiocu, do 16. oktobra 2013. godine, a optužnica je protiv njega i ostalih okrivljenih bila podignuta istog dana. Sutradan, 17. oktobra 2013. godine, Viši sud u Beogradu, pred kojim se vodio krivični postupak, rešenjem Kv. 4489/13, produžio je pritvor podnosiocu i ostalim licima na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) važećeg Zakonika o krivičnom postupku. Žalba na ovo rešenje je odbijena, a nadležni sudovi su našli da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo. Što se tiče podnosioca, sudovi su kao razlog naveli njegovu raniju osuđivanost.

Pritvor je prema podnosiocu i ostalim licima potom produžavan na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) važećeg Zakonika o krivičnom postupku.

Podnosiocu je pritvor ukinut 15. aprila 2014. godine, rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 1306/14. Ovim rešenjem prema podnosiocu je izrečena mera zabrane napuštanja stana, koja je bila na snazi do 11. septembra 2014. godine.

Podnosilac je, dana 30. septembra 2013. godine izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kr. 87/13 od 16. avgusta 2013. i KŽ2. 3813/13 od 29. avgusta 2013. godine, zbog povrede prava iz člana 27 st. 1. i 3. (pravo na slobodu i bezbednost), člana 30. stav 1. (pritvor), člana 31. st. 1. i 3. (trajanje pritvora), člana 32. stav 1. (pravično suđenje), člana 34. st. 3. i 4. (pravna sigurnost u kaznenom pravu) i člana 36. (pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo) Ustava.

Odlukom Ustavnog suda Už-7750/2013 od 27. aprila 2017. godine utvrđena je povreda prava podnosioca na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. Ustava, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena.

Podnosiocu nije dosuđena naknada nematerijalne štete iako je istakao ovaj zahtev u svojoj ustavnoj žalbi. Ustavni sud je ocenio da se pravično zadovoljenje u konkretnom slučaju ostvaruje objavljivanjem odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“, dok podnosilac pravo na naknadu štete može ostvariti u posebnom postupku, ukoliko se steknu uslovi za primenu odredaba Glave XXV Zakonika o krivičnom postupku.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosilac je podneo predstavku Sudu 31. jula 2017. godine.

U predstavci se, pored ostalog, prituživao na povredu prava iz člana 5. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), zato što mu Ustavni sud nije dosudio naknadu nematerijalne štete za utvrđenu povredu prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. Ustava.

ODLUKA SUDA

Sud nije prihvatio prigovor Vlade da podnosilac nije iscrpeo sva domaća pravna sredstva pre obraćanja Sudu, odnosno da je mogao da podnese tužbu za naknadu nematerijalne štete i zahtev za naknadu štete Ministarstvu pravde. Ovo iz razloga što je Sud ocenio da je podnošenjem ustavne žalbe podnosilac iskoristio jedno od mogućih pravnih sredstava i da nije bio u obavezi da koristi druga pravna sredstva budući da je Ustavni sud bio dužan da odluči o njegovom zahtevu.  

Ukazućuji na svoju nedavnu praksu (presuda Radonjić i Romić protiv Srbije, broj 43674/16, stav 49.) da se nematerijalna šteta mora dosuditi u predmetima ove vrste, a imajući u vidu činjenicu da u konkretnom slučaju Ustavni sud podnosiocu nije dosudio nikakvu nadoknadu za utvrđenu povredu prava, Sud je zaključio da utvrđivanje povrede prava, samo po sebi, ne predstavlja adekvatnu nadoknadu, već da je bilo neophodno utvrditi naknadu nematerijalne štete u odgovarajućem novčanom iznosu.

Stoga je Sud utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo iz člana 5. stav 5. Konvencije.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Budući da podnosilac nije podneo zahtev za pravično zadovoljenje, Sud je ocenio da nema osnova da mu se dodeli bilo kakav iznos po tom osnovu.