ĐAKOVIĆ protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 20. januara 2026. doneo, a 17. februara iste godine objavio presudu u predmetu Đaković protiv Srbije, broj 30749/22.

Presudu je jednoglasno donelo sedmočlano Veće.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosilac predstavke (u daljem tekstu: podnosilac), gospodin Vilko Đaković, hrvatski je državljanin rođen 1957. godine i živi u Lovasu, Republika Hrvatska.

Podnosiočev otac, P.Đ., ubijen je 10. oktobra 1991. godine, tokom zauzimanja mesta Lovas.

• Postupak u predmetu Višeg suda u Beogradu K.Po2. 1/2014

Tužilaštvo za ratne zločine je 28. decembra 2007. godine podiglo optužnicu protiv 14 lica za ratne zločine protiv civilnog stanovništva po članu 142. Krivičnog zakonika Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: KZ SRJ). Optužnica se odnosila i na ratne zločine počinjene u oktobru 1991. godine u mestu Lovas. Četiri lica su optužena, između ostalog, i za ubistvo podnosiočevog oca.

Optužnica je izmenjena 28. decembra 2011. godine tako što su optužbe protiv tri od četiri lica odbačene u delu koji se odnosi na ubistvo oca podnosioca, a Ž.K., u to vreme komandant lokalne policijske stanice, ostao je optužen i za navedeno delo. Bio je optužen zbog uloge u organizovanju i učešću u napadu na selo Lovas i njegovo civilno stanovništvo koji se dogodio 10. oktobra 1991. godine u jutarnjim časovima. Postojali su navodi da je postupao po naređenju komandanta Jugoslovenske narodne armije (u daljem tekstu: JNA) kada je rukovodio konkretnim napadom.

Postupajući zamenik tužioca za ratne zločine je, u službenoj belešci, naveo da su određene radnje i propusti D.L., komandanta JNA koji je naredio napad na selo, a koji nije bio među optuženima, izazvali „ozbiljnu zabrinutost“ u vezi sa njegovom krivičnom odgovornošću. Međutim, smatralo se da to pitanje treba rešiti u eventualnom novom postupku.

Viši sud u Beogradu je 20. juna 2019. godine doneo presudu kojom je, pored ostalog, osudio Ž.K. za ratne zločine izvršene u selu Lovas, utvrdivši da je Ž.K. postupao po naređenju D.L. prilikom rukovođenja napadom tokom kojeg je ubijeno sedam civila, uključujući i oca podnosioca. Apelacioni sud u Beogradu je 20. novembra 2020. godine doneo presudu kojom je, pored ostalog preinačio prvostepenu presudu i Ž.K. oslobodio krivične odgovornosti.

• Krivična prijava podnosioca

Podnosilac je 2. novembra 2016. godine, preko Fonda za humanitarno pravo (u daljem tekstu: FHP) podneo Tužilaštvu za ratne zločine krivičnu prijavu protiv D.L. zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ.

Dopisom od 20. decembra 2016. godine Tužilaštvo za ratne zločine obavestilo je FHP da je predistražni postupak u toku i da se vrše provere navoda iz krivične prijave.

FHP je u nekoliko navrata slao urgencije Tužilaštvu za razne zločine, kao i upite u kojoj se fazi postupak nalazi. Dopisom od 1. marta 2017. godine, Tužilaštvo za ratne zločine je obavestilo FHP da su preduzete radnje radi prikupljanja informacija od nadležnih državnih organa, nakon čega će biti doneta odluka o daljem postupanju.

Dana 25. oktobra 2018. godine FHP je podneo pritužbu na rad zamenika tužioca u predmetu Kt. 6/16, u kojoj je navedeno da to tužilaštvo nije preduzelo odgovarajuće istražne radnje kako bi utvrdilo istinitost navoda iz krivične prijave.

Tužilaštvo za ratne zločine je navedenu pritužbu odbilo kao neosnovanu 5. novembra 2018. godine.

Dana 8. novembra 2018. godine FHP uputio je prigovor Republičkom javnom tužilaštvu u vezi sa postupanjem u predmetu Kt. 6/16.

Zamenik Republičkog javnog tužioca je 22. novembra 2018. godine obavestio FHP da je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrđeno da je pritužba neosnovana i da nema propusta u radu postupajućeg zamenika tužioca.

Po prijemu pomenutog odgovora, podnosilac je 3. decembra 2018. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata i radnji nečinjenja Tužilaštva za ratne zločine u predmetu Kt. 6/16, zbog povrede prava na život, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i prava na pravično suđenje. U ustavnoj žalbi je navedeno da Tužilaštvo za ratne zločine, u periodu od dve godine od podnošenja krivične prijave, nije preduzelo niti jednu radnju u skladu sa pravom podnosioca na delotvornu istragu. Takođe, u ustavnoj žalbi je navedeno da o prigovorima podnosioca na rad zamenika tužioca u predmetu Kt. 6/16 nije odlučeno rešenjem, već aktom u formi dopisa, što nije u skladu sa zakonom.

Ustavni sud je 30. marta 2022. godine, rešenjem Už-13756/2018, odbacio ustavnu žalbu podnosioca.

U obrazloženju rešenja Ustavnog suda se navodi da akti tužilaštva od 5. i 22. novembra 2018. godine nisu akti kojima se odlučivalo o pravima i obavezama podnosioca, usled čega oni ne mogu biti predmet ustavne žalbe u smislu člana 170. Ustava. U pogledu navoda da u predmetu Kt. 6/16 Tužilaštvo za ratne zločine nije preduzelo nijednu procesnu radnju, Ustavni sud je utvrdio da se radi o neistinitim tvrdnjama.

• Postupak pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K.Po2. 9/2022

Dana 12. septembra 2022. godine, Tužilaštvo za ratne zločine je protiv D.L. podiglo optužnicu (Kto. 7/22) za ratne zločine protiv civilnog stanovništva prema članu 142. KZ SRJ u vezi sa ratnim zločinima u selu Lovas.

Postupak pred Višim sudom u Beogradu je u toku.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosilac je podneo predstavku Sudu 17. juna 2022. godine.

U predstavci se, pored ostalog, prituživao na povredu prava na život iz člana 2. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), zbog nesprovođenja delotvorne istrage povodom smrti njegovog oca.

ODLUKA SUDA

• Dopuštenost

Sud je odbio prigovor Vlade da je podnosilac zloupotrebio pravo na podnošenje predstavke jer nije obavestio Sud da je nakon podnošenja predstavke Tužilaštvo za ratne zločine podiglo optužnicu protiv D.L., pored ostalog, i zbog ubistva podnosiočevog oca, kao i jer nije obavestio Sud da je odbio da svedoči u krivičnom postupku.

Naime, iako je Sud ocenio neubedljivim objašnjenje podnosioca da nije bio obavešten o daljem toku postupka (budući da je dva puta tokom 2024. godine bio pozivan da svedoči u tom postupku), zauzeo je stanovište da nema naznaka da je nameravao da obmane Sud u vezi sa bilo kojim pitanjem ključnim za predmetni slučaj ili da je njegova predstavka svesno zasnovana na lažnim informacijama (imajući u vidu da se pritužbe podnosioca, u suštini, odnose na navodnu nedelotvornost istrage koja je bila u toku i nakon 34 godine nakon smrti njegovog oca). Nadalje, odbijanje podnosioca da svedoči u domaćem postupku Sud je ocenio irelevantnim, jer se to ponašanje nije dogodilo u vezi sa odnosima sa Sudom.

Sud je svoju nadležnost ratione temporis, razmatrao proprio motu, i s tim u vezi, pored ostalog, podsetio da je vremenska nadležnost Suda u vezi sa procesnim obavezama istrage u vezi sa članom 2. Konvencije strogo ograničena na procesne radnje koje su sprovedene ili je trebalo da budu sprovedene u periodu nakon stupanja Konvencije u odnosu na tuženu državu, ali i da mogu da postoje i vanredne situacije koje, iako ne zadovoljavaju standard „suštinske veze“, zahtevaju da se obezbedi srazmerna i delotvorna zaštita za garancije i temeljne vrednosti Konvencije.

Polazeći od navedenog, te činjenice da je predmetni događaj procesuiran na domaćem nivou kao ratni zločin protiv civilnog stanovništva (čija je težina veća nego kod drugih krivičnih dela), Sud je ocenio da ovaj slučaj ispunjava „test vrednosti Konvencije“ i da ima nadležnost rationae temporis, iako je od smrti oca podnosioca do stupanja Konvencije na snagu u odnosu na Republiku Srbiju proteklo više od 12 godina i četiri meseca, budući da su sve istražne radnje sprovedene počev od 2007. godine pa nadalje, dakle nakon stupanja Konvencije.

• Osnovanost

Iako je Sud imao u vidu da se podnosilac i u ustavnoj žalbi, i u predstavci, koncentrisao na istragu koja je vođena po njegovoj krivičnoj prijavi pred Tužilaštvom za ratne zločine počev od 2016. godine, odlučio je da uzme u obzir i krivični postupak koji se vodio pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K.Po2 1/2014 i sve radnje koje su prethodile.

U smislu navedenog, Sud je konstatovao da je postojalo značajno kašnjenje između ubistva P.Đ. i sprovođenja bilo kakve istrage, odnosno da pre stupanja Konvencije na snagu nisu preduzete bilo kakve zvanične radnje.

Sud je dalje konstatovao da je Tužilaštvo za ratne zločine prvi put pokrenulo krivični postupak 2007. godine, a drugi put 2016. godine (po krivičnoj prijavi podnosioca) i da je taj postupak još uvek u toku (K.Po2. 9/2022).

Preciznije, prvi put je postupak pokrenut od strane Tužilaštva za ratne zločine 28. novembra 2007. godine, odnosno 16 godina nakon ubistva i 3 godine i 8 meseci od dana stupanja Konvencije na snagu i trajao je 13 godina na dva nivoa nadležnosti, a nijedna od prvobitno optužene četiri osobe nije osuđena za ubistvo oca podnosioca.

U pogledu drugog krivičnog postupka, Sud je konstatovao da je prošlo više od 9 godina od podnošenja krivične prijave i da je postupak i dalje u toku u prvom stepenu.

Sud je ocenio da ukupno trajanje istrage, koja obuhvata i postupak pred Tužilaštvom za ratne zločine i sudski postupak koji je usledio, ne ispunjava zahtev hitnosti.

U svetlu prethodno navedenog, Sud je zaključio da istraga o ubistvu oca podnosioca nije ispunila standarde delotvornosti koje zahteva član 2. Konvencije.

Sledom iznetog, Sud je utvrdio da je došlo do povrede prava na život u njegovom procesnom delu.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnosiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 12.000 evra, te da mu na ime troškova i izdataka isplati iznos od 1.730 evra.