М.Х. против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 4. септембра 2025. године донео, а 25. септембра 2025. објавио одлуку у предмету М.Х. против Србије, број 62410/17.

Одлуку је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац је 6. јануара 2016. године напустио своју земљу (Сирију), неколико дана након што је напунио 18 година и након што се нашао у ризику од обавезне војне мобилизације. У представци је истакао да је био суочен са ризиком од прогона на верским основама, с обзиром да је Суфи, да му је кућа уништена и да је његов ујак убијен од стране Слободне сиријске војске. Такође је истакао да је његов отац напустио Сирију због страха за свој живот и да је добио међународну заштиту по наведеним основама.

Након транзита преко Турске, Грчке и (Северне) Македоније, подносилац је по први пут ушао у Србију у фебруару 2016. године. Затим је безуспешно покушао да уђе у Хрватску, након чега је протеран на југ Србије. Дана 29. априла 2016. године покренуо је поступак за азил у Мађарској, након чега је неформално протеран у Србију 10. маја 2016.

Подносилац је изразио намеру да тражи азил у Србији 19. маја 2016. године, након чега је поднео захтев за азил 1. јуна 2016. Саслушан је 27. јула 2016. године и Канцеларија за азил је решењем 26-1394/16 од 8. септембра 2016. године одбацила његов захтев, уз примену принципа сигурне треће земље. У свом приказу чињеница, Суд је означио образложење предметне одлуке као врло кратко, у коме је само констатовано да је Македонија на списку безбедних трећих земаља утврђених одлуком Владе Републике Србије од 17. августа 2009. године. Канцеларија за азил се ослонила и на извештај Европске комисије о напретку према коме је у 2014. години у Македонији међународна заштита одобрена у односу на 70 особа.

Подносилац је пред Комисијом за азил 20. септембра 2016. године изјавио жалбу против предметног решења Канцеларије за азил. Поднео је бројне извештаје и документе како би доказао да се Македонија не може сматрати сигурном трећом земљом. Истог дана је истекао мандат чланова Комисије за азил.

Пошто Комисија за азил није одлучила о жалби у року од 60 дана и пошто није било назнака када би се поново могла конституисати, подносилац је 6. децембра 2016. године поднео тужбу Управном суду због „ћутања управе“.

Управни суд је 27. јула 2017. године одбио његову тужбу, имајући у виду да је, у међувремену, Комисија за азил донела решење по жалби.

Подносилац је 18. јула 2017. године против одлуке Комисије за азил поднео нову тужбу Управном суду. Управни суд је пресудом У. 11055/17 од 29. септембра 2017. године одбио његову тужбу, уз образложење да су управни органи правилно применили домаћи закон, укључујући и правила о концепту сигурне треће земље. Наведено је да је од пресудног значаја била чињеница да је Влада Републике Србије уврстила Македонију на листу сигурних трећих земаља. Закључено је да  подносилац није доказао да Македонија није сигурна трећа земља у његовом случају. Ова одлука постала је правоснажна и извршна 17. новембра 2017. године.

Полицијска управа за Град Београд - Управа за странце је решењем 03/16/5/2 бр. 26.2-2-660/17 од 23. октобра 2017. године отказала боравак подносиоцу представке у Републици Србији.

Подносилац представке је 14. новембра 2017. године изјавио Уставном суду уставну жалбу.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је представку Суду поднео 23. октобра 2017. године.

У представци се притуживао према члану 3. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) да би у случају повратка у Македонију био изложен озбиљном ризику од поступања супротног забрани мучења и нечовечног поступања и ризику од ланчаног протеривања у Грчку, затим у Турску и на крају у Сирију.

Подносилац је истакао да у Македонији не би имао приступ поступку за добијање азила, имајући у виду да Србија није прибавила гаранције у том смислу. Надаље, он је истакао да би у Македонији био лишен адекватног смештаја, хране и здравствене заштите, као и да му прети опасност од злостављања од стране македонске полиције и да би био изложен нехуманом поступању због услова у притвору или центру за азил или могућем хапшењу на ничијој земљи између Србије и Македоније (Табановци - Миратовац).

Коначно, подносилац се притуживао и на повреду права на делотворно правно средство из члана 13. Конвенције.

ОДЛУКА СУДА

Странке су обавестиле Суд да је наредба о протеривању подносиоца поништена у априлу 2019. године. Пуномоћник подносиоца је такође обавестио Суд да је подносиоцу 7. марта 2025. године одобрена привремена дозвола за боравак и рад из хуманитарних разлога, важећа до 29. августа 2025. Таква дозвола се може обновити до три године према релевантним одредбама Закона о странцима из 2018. године.

Имајући у виду да је подносиоцу одобрена привремена дозвола за боравак и рад, која се може обновити до три године, Суд је оценио да више не постоји опасност да ће подносилац бити протеран из Србије, те да је предмет решен на домаћем нивоу.

С обзиром на горе наведено, Суд је оценио да је претходно одређена привремена мера беспредметна, те је, у складу са одредбом члана 37. став 1. (б) Конвенције, одлучио да избрише представку са своје листе предмета.