ВЕСКОВИЋ против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 2. септембра 2025. донео, а 23. септембра 2025. године објавио пресуду у предмету Весковић против Србије, број 30741/22.
Пресуду је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на дужину трајања притвора подносиоца и разлоге за притвор које су дали домаћи судови, а који су наводно били апстрактни и понављајући (репетитивни), као и на дужину трајања поступка одлучивања пред Уставним судом по уставним жалбама подносиоца у вези са притвором. Суд је утврдио повреду права на слободу и безбедност због дужине трајања притвора подносиоца, a оценио je да нема потребе да разматра притужбу подносиоца у вези са трајањем поступка одлучивања пред Уставним судом по уставним жалбама у вези са притвором. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносилац се налазио у притвору почев од 3. јула 2018. године, када је изручен Србији, због постојања основане сумње да је извршио кривична дела тешко убиство и недозвољена продаја, држање и промет оружја и експлозивних материја (у саизвршилаштву).
Притвор је подносиоцу одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 132/18 од 2. априла 2018. године из разлога прописаних одредбама члана 211. став 1. тач 1) и 3) Законика о кривичном поступку, тј. због околности које су указивале на опасност од бекства и због опасности да ће подносилац у кратком временском периоду поновити кривично дело. Притвор му је, у време подношења представке, продужаван укупно 35 пута, из истих разлога.
Према подацима из представке, подносилац је против решења о продужењу притвора Уставном суду изјавио седам уставних жалби (4. маја 2019, 7. августа 2020, 11. јуна 2021, 26. новембра 2021, 28. јануара 2022, 8. априла 2022. и 26. маја 2022. године). Уз представку је достављено само једно решење Уставног суда (Уж-7987/2020 од 24. јануара 2023. године).
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносилац је поднео представку Суду 16. јуна 2022. године.
Подносилац се у представци притуживао на повреду права на слободу и безбедност из члана 5. став 3. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), због дужине трајања притвора и понављајућих (репетитивних) разлога за притвор и због дужине трајања поступка пред Уставним судом.
ОДЛУКА СУДА
Суд је подсетио на општа начела која се тичу разлога за притвор и његовог трајања, а која су резимирана у предмету Радоњић и Ромић против Србије (број 43674/16, ст. 61-70, од 4. априла 2023. године, са даљим упућивањима).
Даље, Суд је утврдио да је притвор подносиоца почео 3. јула 2018. године када је изручен Србији и да се завршио 10. јуна 2024., када је стављен у кућни притвор, те да је стога трајао пет година, 11 месеци и седам дана. Суд је констатовао да су се надлежни судови у својим решењима о продужењу притвора подносиоцу првобитно позвали на постојање основане сумње да је извршио кривична дела која су му стављена на терет, те на опасност од бекства због чињенице да је био недоступан домаћим органима након критичног догађаја и да је ухапшен у страној земљи четири месеца касније на основу потернице, као и на постојање особитих околности да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело, а да је надлежни суд 1. марта 2024. године утврдио да је основ за притвор подносиоца из тачке 3) члана 211. став 1. Кривичног законика је престао да постоји.
Суд је оценио да су разлози које су изнели домаћи органи свакако релевантни.
Међутим, у специфичним околностима конкретног случаја, Суд није испитивао да ли су они били и довољни, јер у сваком случају домаћи органи нису показали „посебну марљивост“ у вођењу кривичног поступка. Ово из разлога што су домаћи судови заказали укупно 56 рочишта за главни претрес, од којих је 31 одложено, углавном из различитих процесних разлога који се нису могли приписати подносиоцу. Штавише, Суд је утврдио да је суђење подносиоцу морало да почне изнова пет пута јер се променио председник већа и/или састав већа.
Суд није прихватио наводе Владе да сложеност предмета и природа кривичних дела која су му стављена на терет оправдавају трајање притвора подносиоца, оценивши да нису постојале изузетне околности које би могле да оправдају тако дуг притвор у овом случају који је трајао пет година, 11 месеци и седам дана.
Сходно наведеном, Суд је утврдио да је дошло до повреде члана 5. став 3. Конвенције због дужине трајања притвора подносиоца.
Притужбе подносиоца да поступак пред Уставним судом ради оспоравања законитости његовог притвора није био у складу са захтевом „брзине“ утврђеним у члану 5. став 4. Конвенције, Суд није разматрао, оценивши да за тим, у околностима конкретног случаја, нема потребе.
ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)
Суд је обавезао Републику Србију да на име накнаде нематеријалне штете подносиоцу исплати износ од 3.000 евра, те да на име трошкова и издатака подносиоцу исплати износ од 4.070 евра.