Milan PEŠIĆ
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 21. januara 2025. godine doneo, a 13. februara iste godine objavio odluku u predmetu Milan Pešić protiv Srbije, broj 4283/16.
Odluku je doneo tročlani Odbor.
|
Predmet se odnosi na odluku domaćeg suda da na glavnom pretresu pročita iskaz svedoka dat u istražnom postupku, usled nemogućnosti da obezbedi njegov dolazak na suđenje. Podnosilac se prituživao da se njegova osuda, u suštini, zasniva na iskazu svedoka koji je saslušan samo pred istražnim sudijom, a ne i na glavnom pretresu, odnosno jer je iskaz svedoka iz istrage samo pročitan na glavnom pretresu. Sud je predstavku odbacio kao očigledno neosnovanu. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Podnosilac je u svojstvu advokata zastupao svoju klijentkinju M. M. Pred Osnovnim sudom u Odžacima. Postupak se odnosio na privredni spor između dve nemačke transportne kompanije, a vlasnik jedne od njih je bila M. M.
M. M. je 4. februara 2004. godine podnela krivičnu prijavu protiv podnosioca i sudije M. V., optužujući ih za primanje mita u zamenu za obećanje povoljnog ishoda u njenom slučaju, u prisustvu izvesnog M. V.
Istražni sudija Okružnog suda u Somboru je 9. februara 2004. godine saslušao M. M. u prisustvu advokata podnosioca. Kasnije su M. M. i podnosilac suočeni, oboje zadržavajući svoje viđenje događaja. Ni podnosilac, niti njegov advokat, nisu imali pitanja za M. M.
Okružno tužilaštvo u Somboru je 4. maja 2005. godine podiglo optužnicu protiv podnosioca zbog krivičnog dela primanje mita.
Okružni sud je 3. novembra 2006. godine otvorio glavni pretres. Dva pokušaja pozivanja M. M. na srpsku adresu su bila neuspešna, nakon čega je podnosilac dostavio informacije o njenoj adresi u Nemačkoj. Dostavljanje poziva nije uspelo ni na nemačkoj adresi, nakon čega je policija pokušala da utvrdi gde se ona nalazi preko njenog supruga, rođaka i poznanika. Okružni sud je od Ministarstva pravde tražio da obezbedi dostavljanje poziva preko diplomatskog predstavništva u Minhenu, ali ni to nije uspelo.
Nakon što je sa M. M. kontakt konačno uspostavljen preko telefona, ona je izjavila da iz ličnih razloga (zato što je majka malog deteta) nije mogla da prisustvuje suđenju. Advokat podnosioca je 29. avgusta 2007. godine predložio da se izjave M. M. iz istražnog postupka pročitaju na suđenju.
Podnosilac je 19. decembra 2007. godine oglašen krivim, ali je Apelacioni sud u Novom Sadu 1. aprila 2010. ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet na ponovno odlučivanje.
Kontakt sa M. M. je ovom prilikom uspostvljen putem elektronske pošte, ali je ona odbila da prisustvuje ročištu za glavni pretres iz zdravstvenih razloga.
Podnosioca je 30 aprila 2012. godine Osnovni sud u Subotici osudio za primanje mita. Presuda je zasnovana na izjavama M. M. i V. M. (koji jeste bio prisutan na sudu), dokumentaciji u vezi sa privrednim sporom, i relevantnim spisima Osnovnog suda u Odžacima.
Osnovni sud u Subotici je ocenio da je vođenje predmeta od strane M. V. bilo nezakonito i nelogično, a da je čitanje izjave M. M. na suđenju bilo prihvatljivo budući da je ista data u prisustvu advokata podnosioca, da su se M. M. i podnosilac veeć suočili, kao i da su izjave M. M. i V. M. bile potpuno dosledne, logične i potkrepljene drugim dokazima.
Apelacioni sud u Novom Sadu je 14. juna 2012. godine potvrdio osuđujuću presudu protiv podnosioca.
Ustavni sud je 15. juna 2015. godine doneo odluku Už-6677/2012 kojom je utvrdio povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku zbog dugotrajnosti krivičnog postupka pred Osnovni sudom u Subotici u predmetu K. 3023/10 (ranije pred Okružnim sudom u Subotici u predmetu K. 130/05), odbacujući druge njegove pritužbe kao očigledno neosnovane.
PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnosilac je predstavku Sudu podneo 4. januara 2016. godine.
U predstavci se prituživao na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. st. 1. i 3(d) Konvencije, zbog njegove nemogućnosti da ispita svedoka M. M. čija je izjava iz istražnog postupka korišćena kao navodno odlučujući dokaz za njegovu osudu.
ODLUKA SUDA
Sud je utvrdio da su domaći organi uložili sve razumno očekivane napore da garantuju odbrani mogućnost da se suoči sa M. M. na suđenju. Samim tim, postojao je dobar razlog za prihvatanje kao dokaza izjave koju je ona dala istražnom sudiji pre glavnog pretresa.
Sud je takođe naglasio da izjava M. M. nije bila jedini dokaz koji je doveo do osude podnosioca. Ipak, budući da njena težina nije bila beznačajna, Sud je razmatrao da li je postojala dovoljna protivteža smetnjama koje bi prihvatanje takvog dokaza bile izazvane odbrani.
Budući da su domaći sudovi temeljno i pažljivo ocenili iskaz M. M., da je njena izjava bila koherentna i potkrepljena drugim dokazima (uključujući i izjavu V. M., koji je saslušan tokom suđenja), da podnosilac nije iskoristio priliku da, preko svog advokata, ispita M. M. u vreme kada je ona davala izjavu 9. februara 2004. godine pred istražnim sudijom, kao i da je advokat podnosioca predložio da se izjava svedoka M. M. u istražnom postupku pročita kao dokaz na suđenju, Sud je utvrdio da su faktori protivteže bili dovoljni da nadoknade nedostatke pod kojima je odbrana postupala.
U skladu sa navedenim, Sud je ocenio da se ne može reći da je krivični postupak protiv podnosioca, posmatran u celini, bio nepravičan prihvatanjem izjave M. M. kao dokaza.
Stoga je Sud doneo odluku da predstavku odbaci kao očigledno neosnovanu, u skladu sa odredbama člana 35 st. 3(a) i 4. Konvencije.