Jasmina MOMČILOVIĆ protiv Srbije
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. marta doneo, a 28. marta 2024. godine objavio odluku u predmetu Momčilović protiv Srbije (broj 44530/18).
Odluku je doneo tročlani Odbor.
Predmet se odnosi na pitanje povrede prava na život iz člana 2. Konvencije, u kontekstu pozitivne obaveze države da sprovede delotvornu istragu o smrti majke podnositeljke predstavke koja je navodno uzrokovana medicinskim nemarom.
Sud je utvrdio da podnositeljka nije pokrenula parnični postupak u kome bi na adekvatan način njene pritužbe bile razmatrane i pružen odgovarajući odgovor.
- Okolnosti slučaja
Majka podnositeljke je bila podvrgnuta operaciji tumora 2013. godine koja je obavljena u državnoj bolnici. Nekoliko dana po otpustu iz bolnice stanje joj se pogoršalo, te je u naredna tri meseca bolnički lečena u više zdravstvenih ustanova. U poslednjoj otpusnoj listi iz maja 2013. godine konstatovane su joj brojne dijagnoze. Preminula je avgusta meseca iste godine.
Podnositeljka je u oktobru 2013. godine podnela krivičnu prijavu protiv lekara koji je operisao njenu majku smatrajući da ju je tokom ili nakon interevencije „zarazio“ sepsom od koje je lečena sve do smrti sedam meseci kasnije.
U januaru 2016. godine, punomoćnik podnositeljke je podneo prigovor radi ubrzanja postupka pred tužilaštvom nadležnom sudu. Prigovor je odbačen kao nedozvoljen, jer u konkretnom slučaju krivični postupak nije pokrenut.
Podnositeljka je potom, preko punomoćnika, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja o odbačaju prigovora.
Ustavni sud je njenu ustavnu žalbu odbacio.
- Pritužba podnositeljke
Pozivajući se na član 2. Konvencije, podnositeljka se prituživala na izostanak delotvorne istrage o smrti njene majke koja je navodno bila uzrokovana medicinskim nemarom.
- Odluka Suda
Vlada je tvrdila da predstavku treba odbaciti usled neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava, jer podnositeljka nije pravilno iznela svoje pritužbe pred Ustavnim sudom, niti je pokrenula parnični postupak podnošenjem tužbe radi naknade štete.
Sud je smatrao da u konkretnom slučaju nema potrebe da ispituje prigovore Vlade, budući da je pritužba podnositeljke u svakom slučaju očigledno neosnovana.
Naime, Sud je utvrdio da je domaći pravni sistem podnositeljki pružio mogućnost pokretanja parničnog postupka u okviru kojeg bi mogla da dobije odgovarajuće odgovore i mogućnost da njeni argumenti budu razmotreni na valjan način. Sud je konstatovao da podnositeljka, međutim, nije iskoristila ovo sredstvo pravne zaštite, te je njenu pritužbu prema članu 2. Konvencije odbacio kao očigledno neosnovanu.