PRESUDA VELIKOG VEĆA EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA U PREDMETU VUČKOVIĆ I 29 DRUGIH PROTIV SRBIJE

26.03.2014.

U utorak 25. marta 2014. godine Veliko veća Evropskog suda za ljudska prava objavilo je presudu u predmetu Vučković i drugi podnosioci predstavke protiv Srbije. Veliko veće je zaključilo da podnosioci predstavki nisu iskoristili sve pravne lekove koje su imali na raspolaganju zbog navodne diskriminacije, odnosno u vezi sa navodnim povredama člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (zabrana diskriminacije), člana 1. Protokola br. 1 (pravo na mirno uživanje imovine) i člana 1. Protokola br. 12 uz Konvenciju (opšta zabrana diskriminacije).

Činjenično stanje:

Predmet se odnosi na isplatu dnevnica rezervistima koji su bili angažovani u Jugoslovenskoj vojsci za vreme NATO intervencije u Srbiji od marta do juna 1999. godine. Svih trideset podnosilaca predstavke su državljani Srbije, koji uglavnom žive u niškoj oblasti (Srbija). Svi oni su bili mobilisani od strane Jugoslovenske vojske za vreme NATO intervencije u Srbiji. Na osnovu toga su imali pravo na dnevnice u periodu od marta do juna 1999. godine. Posle demobilizacije Vlada Srbije je navodno odbila da izvrši svoju obavezu prema rezervistima, uključujući i podnosioce predstavke. Rezervisti su organizovali seriju javnih protesta, a posle dužih pregovora, 11. januara 2008. godine Vlada je zaključila Sporazum sa grupom rezervista koji imaju prebivalište na teritoriji opština Kuršumlija, Lebane, Bojnik, Žitorađa, Doljevac, Prokuplje i Blace. Zaključenim sporazumom garantovano im je da će im deo dugovanja biti plaćen u šest mesečnih rata. Pomenute opštine izabrane su zbog statusa nerazvijenog područja. Podnosioci predstavke, kao i svi ostali rezervisti koji su imali prebivalište van pomenutih opština nisu imali  nikakva prava po osnovu navedenog sporazuma. Podnosioci predstavke, koji nisu imali prebivalište u ovim opštinama, podneli su tužbe parničnom sudu u Srbiji, sa zahtevom za isplatu dnevnica tvrdeći da su diskriminisani.  Oslanjajući se na član 1. Protokola broj 1 (zaštita imovine), član 14. (zabrana diskriminacije) i član 1. Protokola broj 12 (opšta zabrana diskriminacije), podnosioci predstavke žalili su se na diskriminaciju u vezi sa isplatom predmetnih dnevnica.

U presudi veća od 28. avgusta 2012. godine Evropski sud je utvrdio, da nije bilo povreda člana 6. stav 1. Konvencije zbog različite prakse domaćih sudova, ali da je došlo do povrede člana 14. u vezi sa članom 1. Protokola broj 1. Evropski sud je utvrdilo da nije bilo „objektivnog i opravdanog objašnjenja“ da podnosioci predstavke budu drugačije tretirani samo na osnovu prebivališta.

Vlada je 26. novembra 2012. godine zatražila da se predmet uputi Velikom veću Evropskog suda prema članu 43. (obraćanje Velikom veću), a veće je 11. februara 2013. godine usvojilo taj zahtev.

Dana 15. maja 2013. godine održana je rasprava pred Velikim većem Evropskog suda za ljudska prava.

Pred Velikim većem je razmatrano da li su podnosioci predstavki bili diskriminisani odnosno da li  je došlo do povreda člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 1. Protokola br. 1 i člana 1. Protokola br. 12 uz Konvenciju.

Razmotrivši činjenice predmeta i zakonski okvir Evropski sud je istakao da su podnosioci imali na raspolaganju različita pravna sredstva kojima su mogli da traže zaštitu svojih prava. Naime, Evropski sud primećuje da je prema članovima 199. i 200. Zakona o obligacionim odnosima „rezervista“ koji je služio u vojsci u periodu između marta i juna 1999. godine mogao da pokrene postupak pred parničnim sudovima protiv organa Tužene države i da, pod određenim uslovima, traži naknadu štete na ime neisplaćenih  dnevnica (prema Pravilniku o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije). Takođe je bilo moguće da se ospori svaka diskriminatorna praksa u vezi sa tim isplatama prema članu 21. Ustava. Od  7. aprila 2009. godine  žrtva diskriminacije može se, osim toga, pozvati i na član 43. Zakona o zabrani diskriminacije, koji propisuje  različite oblike sudske zaštite. Evropski sud je ustanovio da su parnični sudovi imali potpunu nadležnost da odlučuju o predmetnim potraživanjima. Naime, u određenom broju sličnih predmeta u kojima zahtevi nisu bili zastareli, prvostepeni i žalbeni sudovi širom Srbije  usvajali su ih u periodu od 2002. godine do početka marta 2009. godine. U tom smislu, Evropski sud je smatrao da je u datom  trenutku žalba parničnim sudovima predstavljala delotvoran pravni lek u svrhe člana 35. stav 1. Konvencije.

U presudi Velikog veća podvlači se princip supsidijarnosti i između ostalog, ističe da je obaveza država potpisnica da osiguraju poštovanje osnovnih ljudskih prava i sloboda na domaćem nivou. Naglašava se da svaki podnosilac predstavke pre obraćanja Evropskom sudu mora iscrpeti domaće pravne lekove u vezi sa pritužbama koje ističe u pogledu povreda prava zaštićenih Konvencijom. To podrazumeva i da se moraju poštovati formalni zahtevi i rokovi koji su propisani domaćim pravom.

U predmetnom slučaju, podnosioci predstavki su podneli tužbu domaćem sudu protiv Tužene države 26. marta 2009. godine pozivajući se da im prema važećim vojnim propisima nisu bile isplaćene dnevnice. Pri tome, podnosioci predstavki se nisu pozvali na diskriminaciju u smislu člana 21. Ustava, ili na odredbe člana 14. Konvencije i člana 1. Protokola br. 12 uz Konvenciju. Oni se nisu pozvali ni na Zakon o zabrani diskriminacije koji je stupio na snagu 7. aprila 2009. godine, ubrzo posle podnošenja tužbe. Evropski sud je uzeo u obzir da je prvostepeni sud 8. jula 2010. godine, odbio tužbeni zahtev i u obrazloženju između ostalog zaključio da iako je potraživanje osnovano ono se mora odbiti kao zastarelo, na osnovu člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Evropski sud je takođe podsetio da je pitanje interpretacije domaćeg prava stvar nacionalnih vlasti, što je konstatovano i u ranijoj presudi Veća u ovom predmetu.

Evropski sud dalje primećuje da su se podnosioci predstavki obratili Ustavnom sudu na osnovu članova 32. i 36. Ustava i člana 6. Konvencije, tvrdeći da je praksa domaćih sudova u vezi sa pitanjem roka zastarelosti, različita. Međutim, podnosioci predstavki nisu pred Ustavnim sudom postavili pitanje diskriminacije, pa je razumljivo da Ustavni sud nije razmatrao ovo pitanje. Evropski sud je detaljno razmatrao pitanje delotvornosti ustavne žalbe i zaključio da kada pravni sistemi predviđaju ustavnu zaštitu osnovnih prava i sloboda, onaj koji se pritužuje na povredu tih prava mora pokušati da ostvari njihovu zaštitu pred domaćim sudovima (videti odluke Ustavnog suda Už. 460/08, Už.2293/10, Už.2901/10, 2289/09 i 2886/10).

Razmatrajući da li u slučaju podnosilaca predstavki postoji neki poseban razlog zbog koga oni nisu imali obavezu da iskoriste domaće pravne lekove, Evropski sud, između ostalog, primećuje da nema ubedljivog objašnjenja zašto su oni svoje tužbene zahteve podneli tek 2009. godine iako je pitanje „ratnih dnevnica“ datira još iz 1999. godine.

Evropski sud zaključuje da uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja nema posebnih razloga zbog kojih bi podnosioci bili pošteđeni zahteva da iscrpe domaće pravne lekove u skladu sa pravilima i procedurama domaćeg prava. Naime, da su tako postupili, to bi dalo priliku domaćim sudovima da utvrde da li je pitanje spornih radnji ili propusta domaćih državnih organa bilo u skladu sa Konvencijom.

U tom smislu, Evropski sud je većinom od 14 prema 3 usvojio prethodni prigovor Vlade u vezi sa pritužbama povodom navodne diskriminacije. Shodno tome, Evropski sud nije razmatrao osnovanost pritužbi.

Vučković i drugi podnosioci predstavke protiv Srbije - engleski

Vučković i drugi podnosioci predstavke protiv Srbije - srpski

 

 

SAOPŠTENJA I VESTI
  • Presuda u predmetu Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 i 1906/15), objavljena 5. aprila 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. aprila 2016. godine jednoglasno doneo presudu u predmetu Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15,...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava – Milojević i drugi protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07), objavljena 12. januara 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Milojević i 2 podnosioca protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07) objavio presudu 12. januara 2016. godine kojom je utvrdio povredu člana 6. stav 1 Konvencije...... detaljnije
  • ODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA U PREDMETU MIKULOVIĆ VUJISIĆ PROTIV SRBIJE (predstavke broj 49318/07 i 58216/13).
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu Sud) je 24. novembra 2015. godine jednoglasno doneo Odluku o nedopuštenosti (objavljena 17. decembra 2015. godine) u predmetu Mikulović Vujisić protiv Srbije...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanković i Trajković protiv Srbije, br. 37194/08 i br. 37260/08
    Evropski sud za ljudska prava je 22. decembra 2015. godine objavio presudu povodom predstavki gospođe S. Stanković i gospođe S.Trajković. Podnositeljke su se prituživale na povredu prava na pravično...... detaljnije
  • NAJAVE