Prikaz presude u predmetu Negovanović i dr. protiv Srbije, broj 29907/16 i 3 dr. od 25. januara 2022, pravnosnažna 20. juna 2022. godine

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 25. januara 2022. godine doneo presudu u predmetu Negovanović i dr. protiv Srbije kojom je utvrdio da je došlo do povrede člana 1. Protokola 12. (opšta zabrana diskriminacije) uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Presudu je donelo Veće od 7 sudija većinom glasova (5 glasova za i 2 glasa protiv).

Republika Srbija je, na osnovu člana 43. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) podnela zahtev da se predmet iznese pred Veliko veće.

Kolegijum od 5 sudija Velikog veća je 20. juna 2022. godine podneti zahtev odbio, te je istog dana, na osnovu člana 44. stav 2. tačka 3) Konvencije, presuda postala pravnosnažna.


Predmet se odnosi na diskriminaciju slepih šahista koji su osvajali medalje na Šahovskoj olimpijadi slepih i slabovidih. Za razliku od drugih srpskih sportista sa invaliditetom i šahista sa zdravim vidom koji su postigli iste ili slične sportske rezultate, podnosiocima su uskraćene određene finansijske beneficije i nagrade za postignute rezultate, kao i formalno priznanje kroz počasnu diplomu, što je, kako su podnosioci tvrdili, negativno uticalo na njihovu reputaciju.
 
Sud je utvrdio da, iako je bilo legitimno da se domaći organi fokusiraju na najviša sportska dostignuća i najvažnija takmičenja u sistemu nagrađivanja, nije postojalo objektivno i razumno opravdanje za različito postupanje prema podnosiocima po osnovu njihovog invaliditeta.

 

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosioci predstavki (u daljem tekstu: podnosioci) - Branko Negovanović, Sretko Avram, Živa Markov i Dragoljub Baretić - srpski su državljani, rođeni između 1936. i 1955. godine.

U periodu od 1961. do 1992. godine, podnosioci su osvojili brojne medalje za Jugoslaviju, kao deo nacionalnog tima, na Šahovskoj olimpijadi slepih i slabovidih. Najveći uspeh gospodina Dragoljuba Baretića je bilo osvajanje zlatne medalje, dok su ostali osvojili srebrne medalje.

Vlada Republike Srbije je 2006. godine donela Uredbu o nacionalnim priznanjima i nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta (u daljem tekstu: Uredba), izmenjenu i dopunjenu 2007, kojom je predviđen nacionalni sistem priznanja i nagrađivanja koji se sastoji od počasne diplome, doživotne mesečne novčane naknade i jednokratne novčane isplate.

Saznavši da su njihova imena izostavljena u predlogu za dodeljivanje nacionalnih priznanja i nacionalnih penzija koje je tadašnje Ministarstvo prosvete sporta uputilo Vladi, kao i nakon saznanja da su petnaestorici videćih šahista dodeljena nacionalna priznanja i nacionalne penzije, podnosioci su se obratili navedenom Ministarstvu za zahtevom da im se obezbede sva prava koja im pripadaju po osnovu Uredbe. Savez slepih Srbije je takođe uputio dopis nadležnom Ministarstvu predloživši da se određeni broj šahista koji su na međunarodnim takmičenjima osvojili medalje, uključujući i podnosioce, zvanično predlože za nacionalno priznanje i nagrade.

Međutim, za razliku od šahista sa zdravim vidom sa sličnim priznanjima, podnosioci nisu formalno predloženi kao lica koje imaju pravo na ovakva priznanja i nagrade.

U februaru 2007. godine, Savez slepih Srbije je urgirao kod nadležnog Ministarstva da se ravnopravno tretiraju slepi i slabovidi šahisti u odnosu na sve ostale sportiste i šahiste, sa ili bez invaliditeta, koji su postigli iste ili slične sportske rezultate.

U julu 2009. godine, Savez slepih Srbije i podnosioci podneli su dodatne zahteve Ministarstvu omladine i sporta. Tri meseca kasnije, navedeno Ministarstvo je obavestilo podnosioce da ne ispunjavaju pravne uslove propisane Uredbom i da zbog toga Vladi nisu date preporuke u odnosu na njih.

Podnosioci su odmah potom podneli građansku tužbu protiv Republike Srbije tvrdeći da su bili diskriminisani i obeščašćeni u poređenju sa svim drugim sportistima i šahistima, zahtevajući da se utvrdi postojanje diskriminacije i da im se isplati šteta.

Osnovni sud u Novom Sadu je aprila 2010. godine presudio u korist podnosilaca utvrdivši da su bili diskriminisani u poređenju sa šahistima sa zdravim vidom i osvajačima paraolimpijskih medalja. Prvostepeni sud im je dosudio novčane nadoknade na ime nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova i povrede njihove časti, utvrdio je da imaju pravo na počasnu diplomu kao priznanje za svoja dostignuća, doživotnu mesečnu novčanu naknadu, kao i isplatu jednokratnog novčanog iznosa.

Apelacioni sud u Novom Sadu je jula 2011. godine ukinuo presudu Osnovnog suda u Novom Sadu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju presude je navedeno da je presuda ukinuta zbog nepravilno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja usled čega se nije mogla ispitati pravilnost primene materijalnog prava. Takođe, u obrazloženju je navedeno da zahtev podnosilaca da se odluči o podnetim prijavama za dodelu nacionalnih priznanja u vidu diplome, novčanih nagrada i mesečnih primanja ne spada u nadležnost suda opšte nadelžnosti, već se odnosi na pitanja upravne prirode o kojima ne može odlučivati građanski sud.

Osnovni sud u Novom Sadu je, nakon sprovedenog ponovnog postupka, krajem 2011. godine doneo presudu kojom je u celini usvojio tužbeni zahtev podnosilaca radi naknade štete zbog diskriminacije, ali, u skladu sa uputstvom Apelacionog suda u Novom Sadu, nije odlučio o dodeli nacionalnih priznanja podnosiocima. Konkretno, (a) još jednom je utvrđeno da su bili diskriminisani u poređenju sa šahistima sa zdravim vidom i osvajačima paraolimpijskih medalja; (b) svakom podnosiocu je dosuđena novčana nadoknada na ime nematerijalne štete u iznosu od 500.00 RSD (približno 4.870 EUR) i 405.000 RSD (približno 3.945 EUR) na ime naknade troškova parničnog postupka.

U postupku po žalbi koju je izjavilo nekadašnje Republičko javno pravobranilaštvo, Apelacioni sud u Novom Sadu je juna 2012. godine preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev podnosilaca. Apelacioni sud je, između ostalog, naveo da Šahovska olimpijada slepih nije bila među takmičenjima navedenim u Uredbi, odnosno da sport u kome su se podnosioci takmičili ne spada u sportove za koje se sportistima dodeljuju nacionalna priznanja i nagrade. Dakle, utvrđeno je da nije bilo diskriminacije s obzirom da je Ministarstvo omladine i sporta obavestilo podnosioce o navedenom, kao i da su podnosioci mogli da iskoristite upravni spor što oni nisu učinili.

Republičko javno tužilaštvo je u septembru 2012. godine odbilo predlog podnosilaca za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Vrhovni kasacioni sud je marta 2013. godine odbio kao neosnovanu reviziju podnosilaca zauzevši stav da podnosioci nisu dokazali da su bili izloženi diskriminaciji. Po mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, „da bi bilo reči o diskriminaciji potrebno je nejednako postupanje u okviru iste kategorije lica“ a podnosioci „nisu dokazali da su nekim drugim licima koja se nalaze u istoj situaciji kao oni (slepi šahisti koji su osvojili medalje na Šahovskoj olimpijadi slepih) ova prava priznata, odnosno da je o takvim zahtevima odlučeno“. Takođe, Vrhovni kasacioni sud je istako da je Ministarstvo omladine i sporta podnelo Ustavnom sudu inicijativu za pokretanje postupka ustavnosti i zakonitosti ove Uredbe, koja inicijativa je odbačena Zaključkom Ustavnog suda Iuo-42/2007 od 9. jula 2013. godine.

Podnosioci su podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavni sud je ustavnu žalbu podnosilaca rešenjem odbacio.

Podnosioci su imali podršku Međunarodne šahovske federacije koja je tretirala slepe šahiste i šahiste sa zdravim vidom kao jednake.

 

PRITUŽBE PODNOSILACA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosioci su se prituživali da su bili diskriminisani od strane domaćih organa uskraćivanjem određenih novčanih nagrada - doživotne mesečne novčane naknade, kao i jednokratne novčane isplate - za razliku od svih drugih sportista (sa ili bez invaliditeta) i drugih šahista sa zdravim vidom, a osvajali su slična međunarodna priznanja. Takođe su se prituživali da im je narušen ugled, jer nisu dobili počasnu diplomu.

Sve pritužbe podnosilaca su Vladi Republike Srbije dostavljene po članu 14. (zabrana diskriminacije) u vezi sa članom 8. (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) i članom 1. Protokola broj 1. (zaštita imovine), kao i po članu 1. Protokola br. 12 (opšta zabrana diskriminacije).

Predstavke su Evropskom sudu podnete 19. maja 2016. godine. S obzirom na sličnu temu, Sud je predstavke razmatrao zajedno u jednoj presudi.

 

ODLUKA SUDA

Sud je sve pritužbe podnosilaca razmatrao samo sa stanovišta člana 1. Protokola br. 12. uz Konvenciju.

Prigovor Vlade o neiscrpljivanju domaćih pravnih sredstava Sud je odbacio uz napomenu da se pritužbe tiču navodne diskriminacije i da nije bilo nerazumno što su slepi šahisti tražili obeštećenje na osnovu nacionalnog antidiskriminacionog zakonodavstva, koji je posebno predviđao različite oblike pomoći žrtvama takvog postupanja, kao i nadoknadu eventualne materijalne i nematerijalne štete. Po mišljenju Suda, upravni spor ne bi ponudio razumnije izglede za uspeh. Štaviše, Sud je istakao da Ustavni sud nije odbacio njihove pritužbe zbog toga što nisu pravilno iscrpeli druga pravna sredstva.

Sud je ranije zaključio da države imaju suženo polje slobodne procene(„margin of appreciation“) u uspostavljanju različitog pravnog tretmana za osobe sa invaliditetom. Preporuke koje je usvojila Parlamentarna skupština Saveta Evrope (posebno Preporuka 1592 (2003) o punoj socijalnoj inkluziji osoba sa invaliditetom, usvojena 23. januara 2003. godine) i Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom (usvojena 13. decembra 2006. godine) ističu potrebu da se osobe sa invaliditetom zaštite od diskriminacijskog postupanja. Prethodno navedeno, po oceni Suda, uključuje obavezu država da obezbede „razumno prilagođavanje” kako bi se osobama sa invaliditetom omogućila mogućnost da u potpunosti ostvare svoja prava, a propust da se to učini, predstavlja diskriminaciju.

Budući da su srpske vlasti odlučile da uspostave sistem priznanja za sportska dostignuća i nagrađivanja, morali su to da urade na način koji je u skladu sa članom 1. Protokola broj 12. uz Konvenciju.

Iako je bilo legitimno da se domaći organi fokusiraju na najviša sportska dostignuća i najvažnija takmičenja u svom sistemu nagrađivanja, oni, po stavu Suda, nisu pokazali zašto su visoka priznanja koja su podnosioci osvojili kao slepi šahisti bila manje značajna od sličnih medalja koje su osvojili šahisti sa zdravim vidom. Prestiž igre ili sporta ne bi trebalo da zavisi od toga da li se njime bave osobe sa ili bez invaliditeta.

Sud je primetio da je sama Uredba postavila Olimpijadu i Paraolimpiju ravnopravno, a samim tim su i dostignuća sportista i sportistkinja sa invaliditetom dobila jednaku priznatost. Međutim, argument Vlade o razlici između Olimpijskih i paraolimpijskih sportova nije bio relevantan, budući da Šahovska olimpijada za šahiste sa zdravim vidom, koja je bila na listi sportova u Uredbi, nije bila deo ni olimpijskih ni paraolimpijskih igara. Po zaključku Suda, iz gorenavedenog proizilazi da su srpske vlasti, kada su odlučivale da usvoje ovakvu zakonsku regulativu, jasno iskoristile svoje diskreciono pravo na način da različito tretiraju slepe šahiste i zdrave šahiste, uprkos tome što su osvojili slična međunarodna priznanja.

Sud je zaključio da ne postoji objektivno i razumno opravdanje da se različito tretiraju slepi šahisti po osnovu njihovog invaliditeta.

Shodno navedenom, Sud je utvrdio povredu člana 1. Protokola broj 12. uz Konvenciju.

 

PRAVIČNO ZADOVOLjENjE ( član 41. Konvencije)

Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnosiocima na ime pravičnog zadovoljenja isplati iznos od po 4,500 EUR na ime nematerijalne štete.

Takođe, Sud je na ime materijalne štete obavezao Republiku Srbiju da podnosiocima isplati sve dosadašnje i sve buduće novčane beneficije i/ili naknade na koje bi imali pravo da su šahisti zdravog vida sa osvojenom relevantnom medaljom za Jugoslaviju na šahovskoj olimpijadi za šahiste sa zdravim vidom, kao i sve važeće domaće zatezne kamate samo u vezi sa stečenim beneficijama i/ili nagradama.

SAOPŠTENJA I VESTI
  • Presuda u predmetu Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 i 1906/15), objavljena 5. aprila 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. aprila 2016. godine jednoglasno doneo presudu u predmetu Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15,...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava – Milojević i drugi protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07), objavljena 12. januara 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Milojević i 2 podnosioca protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07) objavio presudu 12. januara 2016. godine kojom je utvrdio povredu člana 6. stav 1 Konvencije...... detaljnije
  • ODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA U PREDMETU MIKULOVIĆ VUJISIĆ PROTIV SRBIJE (predstavke broj 49318/07 i 58216/13).
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu Sud) je 24. novembra 2015. godine jednoglasno doneo Odluku o nedopuštenosti (objavljena 17. decembra 2015. godine) u predmetu Mikulović Vujisić protiv Srbije...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanković i Trajković protiv Srbije, br. 37194/08 i br. 37260/08
    Evropski sud za ljudska prava je 22. decembra 2015. godine objavio presudu povodom predstavki gospođe S. Stanković i gospođe S.Trajković. Podnositeljke su se prituživale na povredu prava na pravično...... detaljnije
  • NAJAVE