Prikaz presude u predmetu Dragan Petrović protiv Srbije, predstavka broj 75229/10

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) je 14. aprila 2020. godine doneo presudu u predmetu Dragan Petrović protiv Srbije, predstavka broj 75229/10.

Predstavka je podneta na osnovu člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) i odnosi se na pretres stana podnosioca predstavke i uzimanje DNK uzorka od njega, pri čemu su obe radnje obavljene u pred-krivičnom postupku. Naime, podnosilac predstavke se žalio da je pretres njegovog stana izvršen uz povredu njegovog prava na poštovanje „doma“ i „privatnog života“, koje je zagarantovano članom 8. Konvencije. Podnosilac predstavke se dalje žalio da je uzimanjem DNK uzorka od njega bukalnim brisom takođe prekršeno njegovo pravo na poštovanje „privatnog života“ u smislu iste odredbe. Podnosilac se prituživao i na povredu prava iz člana 6. stav 3. tačka a) Konvencije.

Okolnosti predmeta

Dana 29. jula 2008. godine istražni sudija Okružnog suda u Subotici je naredio pretres stana u kojem je podnosilac predstavke živeo. U naredbi je navedeno da je ista izdata na zahtev službenika Policijske uprave u Subotici koji su tvrdili da će pretres „verovatno“ rezultirati zaplenom dokaza relevantnih za istragu ubistva. Istražni sudija je prihvatio ovo obrazloženje i precizirao da se pri pretresu treba fokusirati na „predmete uzete“ nakon ubistva, a naročito na „crnu kožnu jaknu“, kao i na „cipele i druge predmete“ koji bi mogli biti povezani sa predmetnim zločinom. U naredbi je navedeno da se prilikom vršenja pretresa policijski službenici moraju pridržavati odgovarajućih odredaba Zakonika o krivičnom postupku. Na kraju, posebnom naredbom donetom istog dana uz navođenje istih razloga, istražni sudija je naložio da se izvrši i pretres stana u kojem je živela gđa B.

Istoga dana, 29. jula 2008. godine, posebnom naredbom, istražni sudija je naložio i uzimanje uzorka pljuvačke od podnosioca predstavke za potrebe vršenja DNK analize. Sudija je ovlastio policiju da uzme od podnosioca predstavke ili uzorak pljuvačke ili uzorak krvi, i uz prinudu ukoliko se podnosilac bude opirao, a uz pomoć medicinskih radnika. U obrazloženju ove naredbe je navedeno da je DNK test neophodan kako bi se uporedili DNK podaci pronađeni na mestu zločina, tj. ubistva, sa DNK profilom podnosioca predstavke. Istu naredbu, u odnosu na isto krivično delo i iz istih razloga, trebalo je primeniti i na g. D.

Dana 11. septembra 2008. godine, istražni sudija je obavestio Okružno javno tužilaštvo da u izveštaju od 28. avgusta 2008. godine forenzički veštaci nisu našli podudaranje između DNK uzorka podnosioca predstavke i bioloških tragova pronađenih na mestu zločina.

Postupak pred Ustavnim sudom

Podnosilac predstavke je 4. avgusta 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu tvrdeći, između ostalog, da je došlo do povrede njegovog prava na poštovanje doma i privatnog života, pozivajući se, pored ostalog, na član 8. Konvencije, kao i na čl. 25. i 40. Ustava Republike Srbije.

Ustavni sud je 14. oktobra 2010. godine doneo odluku kojom je, pored ostalog, odbio ustavnu žalbu podnosioca predstavke u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 40. Ustava Republike Srbije (u  delu koji se odnosi na pretres stana) i iz člana 25. Ustava (u delu koji se odnosi na uzimanje DNK uzorka). Konkretno, Ustavni sud je stao na stanovište da su istražni sudija i policija postupili u skladu sa Ustavom i zakonom. Verovatnoća da će biti otkriveni relevantni dokazi je opravdavala pretres i uzimanje DNK uzorka od podnosioca predstavke. Štaviše, iako je konstatovao da je tokom pretresa bio prisutan samo jedan svedok, Ustavni sud je utvrdio da su razlozi koje je istražni sudija dao u oba slučaja bili adekvatni, te da je nalog za pretres bio dovoljno precizan. Na kraju, Ustavni sud je istakao da je podnosilac predstavke dao svoj DNK uzorak po svojoj slobodnoj volji, ali bez pozivanja na član 131. Zakona o krivičnom postupku.

Odluka Ustavnog suda je uručena podnosiocu predstavke 2. decembra 2010. godine. 

Dopuštenost

Vlada je istakla da je Ustavni sud u svojoj odluci od 14. oktobra 2010. godine razmotrio pritužbu podnosioca predstavke u pogledu uzimanja DNK uzorka u odnosu na član 25. Ustava (odredbom koja se odnosi na zabranu mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja). U tim veoma specifičnim okolnostima, Vlada je navela da se ustavna žalba ne može smatrati delotvornim domaćim pravnim lekom u pogledu pritužbe podnosioca predstavke koja se odnosi na njegov „privatni život“, jer je Ustavni sud mogao da ispituje samo navodne „povrede prava zagarantovanih Ustavom“. Prema mišljenju Vlade je ovaj deo predstavke podnesen van roka, odnosno nakon više od šest meseci od spornog uzimanja DNK uzorka od podnosioca predstavke 30. jula 2008. godine.

Vlada je dalje tvrdila da je podnosilac predstavke trebalo da iskoristi delotvorne domaće pravne lekove predviđene odgovarajućim nacionalnim zakonodavstvom o zaštiti podataka i da bi trebalo bi da njegova predstavka bude odbačena usled neiscrpljivanja pravnih sredstava.

Evropski sud je našao da bi bilo previše formalistički tražiti od podnosioca predstavke da koristi pravni lek koji čak ni Ustavni sud nije tražio od njega da koristi. Evropski sud smatra da je ustavna žalba bila „delotvorni pravni lek“ u smislu člana 35. stav 1. Konvencije i, prema tome, onaj koji je za podnosioca predstavke bio odgovarajući za ishodovanje, pri čemu je jasno da delotvornost pravnog leka ne zavisi od izvesnosti povoljnog ishoda po osobu koja traži obeštećenje. Evropski sud je ukazao na član 18. Ustava koji utvrđuje neposrednu primenu zajemčenih prava i zaključio da je stoga Ustavni sud mogao da preispituje pritužbe podnosioca i po članu 8. Konvencije

Osnovanost

(i) U pogledu pretresa stana

Podnosilac predstavke je tvrdio da je naredba za pretres bila nejasna i bez odgovarajućeg obrazloženja, dok je sȃm pretres stana proizvoljno sproveden i zapisnik o pretresu proizvoljno sačinjen. Dalje je istakao da je takva praksa omogućila sve vrste zloupotreba, iako u ovom slučaju podnosilac predstavke nije „postao žrtva“ bilo kakvog „podmetanja/fabrikovanja dokaza“. Podnosilac predstavke nije bio označen kao osumnjičeni u sȃmoj naredbi za pretres, u kojoj je samo bilo navedeno da pretres može dovesti do važnih dokaza u vezi sa zločinom koji se istražuje.  Konačno, podnosilac predstavke je tvrdio da je samo jedan svedok bio prisutan pretresu stana, iako se prema Zakoniku o krivičnom postupku zahteva prisustvo dva svedoka, sa čim se nikada nije saglasio.

U vezi sa naredbom za pretres stana, Evropski sud je konstatovao da se ona odnosila na „crnu kožnu jaknu“, kao i na „cipele i druge predmete“ koji su povezani sa zločinom koji se istražuje i  da je sȃma policija već obavestila istražnog sudiju da je zaplena cipela bila neophodna kako bi se izvršilo upoređivanje istih sa tragovima koji su pronađeni na mestu zločina, dok je kožna jakna predmet koji je uzet nakon ubistva. Stoga je Evropski sud ocenio da se  predmetna naredba za pretres ne može smatrati nejasnom. Tačnije, čak i ukoliko izuzmemo to da li je bilo moguće da naredba bude uokvirena još preciznijim uslovima, bilo je dovoljno da, u datim okolnostima, njen obim bude ograničen posebno spomenutim predmetima i upućivanjem na predmetni događaj; to je zauzvrat ograničavalo diskreciono pravo policijskih službenika koji su vršili pretres i koji su ovlašćeni da zaplene samo predmete za koje se moglo smatrati da su potencijalno povezani sa navodnim krivičnim delom. Evropski sud je zaključio da su razlozi navedeni u naredbi bili relevantni i dovoljni u okolnostima ovog predmeta.

U vezi sa navodom da je pretresu stana prisustvovao samo jedan, a ne dva svedoka, Evropski sud je konstatovao da je advokat podnosioca predstavke potpisao potvrdu o privremenom oduzimanju predmeta, kao i zapisnik o pretresu stana na koji nije imao primedbe. Imajući u vidu navedeno, Evropski sud je zaključio da je „ometanje doma“ podnosioca predstavke bilo „u skladu sa zakonom“, da je preduzeto zarad ostvarivanja „legitimnog cilja“ i da je bilo „neophodno u demokratskom društvu“, dakle u skladu sa članom 8. Konvencije. Stoga je Evropski sud u ovom delu ocenio da nije bilo povrede člana 8 Konvencije.

(ii) U pogledu uzimanja DNK uzorka od podnosioca predstavke

Evropski sud  je ocenio da uzimanja DNK uzorka od podnosioca predstavke nije bilo „u skladu sa zakonom“ u smislu člana 8. stav 2. Konvencije, jer bi onda predmetne domaće zakonske odredbe, između ostalog, trebale biti „predvidljive u pogledu [njihovih] efekata“ po podnosioca predstavke.

Evropski sud je imao u vidu da se u predmetnom slučaju naredba, kojim se ovlašćuju policijski službenici da uzmu uzorak pljuvačke podnosioca predstavke, ne poziva ni na jednu posebnu zakonsku odredbu i da sȃm član 131. st. 2. i 3. tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku predviđa da je sud mogao da naloži uzimanje uzorka krvi ili sprovođenje „drugih medicinskih postupaka“ samo pod uslovom da se to smatralo medicinski neophodnim zarad utvrđivanja činjenica „od značaja“ za kriminalističku istragu. Prema tome, Evropski sud smatra da nije bilo posebne odredbe u navedenom članu Zakonika koja se odnosila na uzimanje DNK uzorka. Takođe, Evropski sud je konstatovao da prilikom uzimanja DNK uzorka od podnosioca predstavke, a prema podacima sadržanim u spisima predmeta, organi Tužene države nisu načinili službeni zapisnik o preduzetim istražnim radnjama, čime nije poštovan zahtev iz člana 239. Zakonika o krivičnom postupku.

Na kraju, Evropski sud je, upoređujući relevantne odredbe Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine i Zakonika iz 2011. godine, konstatovao da je odredbama člana 131. st. 2. i 3. Zakonika iz 2001. godine, a koji je bio na snazi u relevantno vreme, između ostalog bilo propisano da se uzorak krvi može uzeti od, ili se „druge medicinske radnje“ mogu preduzeti prema bilo kojoj osobi, ukoliko se to smatra medicinski neophodnim zarad utvrđivanja činjenica „od značaja“ za krivičnu istragu, čime su takvi postupci omogućavani u odnosu na potencijalno veoma veliku grupu osoba. Suprotno tome, odredbe člana 140. st. 1, 3. i 4. važećeg Zakonika iz 2011. godine predviđaju da se bukalni bris može uzimati samo od osumnjičenog ili, kako bi se „eliminisala sumnja u povezanost sa krivičnim delom“, od oštećenog ili druge osobe koja se zatekla na mestu zločina. U tim okolnostima, Evropski sud smatra da bi bilo razumno pretpostaviti da je, usvajanjem jasno detaljnijih odredbi koje se tiču uzimanja DNK uzoraka u svom nedavnom Zakoniku o krivičnom postupku, država implicitno sȃma priznala potrebu za oštrijim uređivanjem ovog pitanja u poređenju sa prethodno važećim zakonodavstvom u ovoj oblasti.

Iz navedenog je Evropski sud zaključio da mešanje države u „privatni život“ podnosioca predstavke nije bilo „u skladu sa zakonom“, te da je nepotrebno da se dalje ispituje da li je ovo mešanje preduzeto u cilju ostvarivanja „legitimnog cilja“ i da li je bilo „neophodno u demokratskom društvu“, u smislu člana 8. Konvencije. Stoga je Evropski sud u ovom delu utvrdio da je došlo do povrede člana 8 Konvencije.

Navodna povreda člana 6 Konvencije

U svojim pismenim podnescima od 21. marta 2015. godine, podnetim nakon što je Vlada obaveštena o predstavci, podnosilac je takođe tvrdio da mu je uskraćeno pravo da blagovremeno i detaljno bude obavešten od strane državnih organa o činjenici da je smatran osumnjičenim licem u pogledu određenog krivičnog dela, što je „suprotno zahtevima iz člana 6. stava 3 tačka (a) Konvencije“.

Evropski sud je našao da podnosilac predstavke nikada nije pokrenuo ovo pitanje na domaćem nivou i ovaj deo predstavke je odbacio na osnovu člana 35. st. 1. i 4. Konvencije zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih lekova.

Evropski sud je jednoglasno utvrdio da nije bilo povrede člana 8. Konvencije u pogledu pretresa doma podnosioca predstavke, a sa šest glasova za i jednim protiv da je došlo do povrede člana 8. Konvencije u pogledu uzimanja DNK uzorka od podnosioca predstavke.

Šteta

Evropski sud je utvrdio da se podnosiocu predstavke lično isplati iznos od 1.500 evra na ime naknade nematerijalne štete i 1.200 evra na ime naknade troškova postupka. Evropski sud je odbio zahtev da se navedeni iznosi isplate advokatu podnosioca predstavke, budući da ne postoji direktno ovlašćenje od strane podnosioca predstavke o tome da je bilo kakvu nadoknadu troškova i izdataka dodeljenu njemu lično neophodno platiti gospodinu Juhasu Đuriću.

Izdvojeno mišljenje sudije MOUROU-VIKSTRÖM

Sudija Mourou-Vikström se nije saglasila sa zaključkom većine da uzimanje uzorka od podnosioca predstavke, za potrebe analize njegovog DNK profila, nije bilo u skladu sa zakonom na osnovu toga što to nije bilo predvidljivo.

Napomenuto je da je zakonska odredba koja je bila na snazi u relevantno vreme - član 131. st. 2. i 3. Zakonika o krivičnom postupku - predviđala uzimanje uzorka krvi ili druge medicinske radnje, uz sudsko ovlašćenje, ukoliko je to bilo neophodno za utvrđivanje činjenica od značaja za krivičnu istragu i da zakonodavstvo u ovoj oblasti ide i dalje, predviđajući da se te mere mogu primeniti pod prisilom ukoliko dotična osoba odbija saradnju.

Na osnovu ove odredbe i zahteva javnog tužioca, sudija je naredio da se od podnosioca predstavke uzme uzorak pljuvačke ili alternativno uzorak krvi, čak i silom ukoliko je to potrebno. Podnosilac predstavke je pristao na bukalni bris u prisustvu svog advokata. Sudija je, dakle, postupio u potpunosti u skladu sa zakonom, koji je po mom mišljenju bio potpuno jasan i predvidljiv. Zakon je bez sumnje obuhvatio uzimanje uzorka pljuvačke za potrebe DNK identifikacije, što predstavlja ključni dokaz u krivičnim predmetima i ključno sredstvo istražitelja i istražnih sudija pri utvrđivanju istine. Kako se reči „druge medicinske radnje“ mogu uopšte drugačije tumačiti tako da ne obuhvataju ovu vrstu dokaza? Prema zakonu bi bilo moguće uzeti samo uzorak krvi; ovo bi, kao i bukalni bris, omogućilo da se odredi DNK profil podnosioca predstavke. Međutim, sudija je kao prioritet naložio uzimanje bukalnog brisa, što predstavlja metodu koja je manje invazivna i manje neprijatna za podnosioca. Prema mišljenju sudije Mourou-Vikström reči „druge medicinske radnje“ nesumnjivo obuhvataju i uzimanje DNK uzoraka i da jedino ograničenje u pogledu medicinskih radnji koje se mogu naložiti je da iste ne smeju naneti štetu zdravlju dotične osobe, a podrazumeva se da je uzimanje uzorka bezbolno i da nema zdravstvenih posledica. To u potpunosti spada u okvir zakona.

Sudija Mourou-Vikström je zaključila da je jasno da je osporena mera proistekla iz naloga koje je inherentno izdao nezavisni sudija, i koja nije prouzrokovala neprijatnosti za podnosioca predstavke. I na kraju, nije potrebno posebno istaći da su rezultati DNK testa omogućili brzo isključenje dokaza koji su mogli direktno povezati podnosioca predstavke sa zločinom. Novi Zakonik o krivičnom postupku izričito predviđa da se bukalni bris može uzeti bez pristanka dotične osobe. Uslovi pod kojima je uzorak uzet u konkretnom slučaju su, prema tome, takođe kompatibilni sa novim krivično-pravnim pravilima.

SAOPŠTENJA I VESTI
  • Presuda u predmetu Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 i 1906/15), objavljena 5. aprila 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. aprila 2016. godine jednoglasno doneo presudu u predmetu Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15,...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava – Milojević i drugi protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07), objavljena 12. januara 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Milojević i 2 podnosioca protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07) objavio presudu 12. januara 2016. godine kojom je utvrdio povredu člana 6. stav 1 Konvencije...... detaljnije
  • ODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA U PREDMETU MIKULOVIĆ VUJISIĆ PROTIV SRBIJE (predstavke broj 49318/07 i 58216/13).
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu Sud) je 24. novembra 2015. godine jednoglasno doneo Odluku o nedopuštenosti (objavljena 17. decembra 2015. godine) u predmetu Mikulović Vujisić protiv Srbije...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanković i Trajković protiv Srbije, br. 37194/08 i br. 37260/08
    Evropski sud za ljudska prava je 22. decembra 2015. godine objavio presudu povodom predstavki gospođe S. Stanković i gospođe S.Trajković. Podnositeljke su se prituživale na povredu prava na pravično...... detaljnije
  • NAJAVE