Prikaz presude Svilengaćanin i drugi protiv Srbije (predstavke br. 50104/10 i druge)

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) objavio je 12. januara 2021. godine presudu sedmočlanog veća u predmetu Svilengaćanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 50104/10. Ovom presudom Evropski sud je utvrdio da nije bilo povrede člana 6. stav 1. Konvencije u slučaju podnosilaca.

U predmetu Svilengaćanin i drugi protiv Srbije Evropski sud je razmatrao dva pitanja u vezi sa navodnom povredom prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije: prvo pitanje je bilo pitanje nepristrasnosti Vrhovnog suda, dok se drugo pitanje odnosilo na neujednačenost prakse domaćih sudova.

Pitanje nepristrasnosti suda podnosioci su postavili zbog toga što su smatrali da je održavanje sastanka predstavnika Vrhovnog suda i Ministarstva odbrane, koje je kasnije postalo tužena strana u brojnim sporovima pokrenutim od strane bivših vojnih ili civilnih lica zaposlenih pri Vojsci Jugoslavije (kasnije Vojsci Državne zajednice Srbije i Crne Gore) među kojima su bili i podnosioci predstavke, bilo u suprotnosti sa zahtevima iz člana 6. stav 1. Konvencije.

Takođe, podnosioci su u predstavkama ukazali Evropskom sudu na različitu praksu domaćih sudova kada je reč o nadležnosti ratione materiae za odlučivanje o tužbenim zahtevima koji se odnose na obračun zarada vojnih lica i civila zaposlenih pri Vojsci.

Evropski sud je jednoglasno odlučio o združivanju predstavki i dopuštenosti predstavke u pogledu pitanja nepristrasnosti suda, da bi glasanjem, sa šest glasova „za“ i jednim „protiv“ odlučio da nema povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije. U pogledu neujednačenosti sudske prakse, predstavka je odbačena kao neosnovana.

Sudija Mourou-Vikström, koji se nije saglasio sa stavom većine, dao je svoje izdvojeno mišljenje u kome je obrazložio zbog čega smatra da je sastanak predstavnika Vrhovnog suda i Ministarstva odbrane predstavljao događaj koji nije u skladu sa zahtevima člana 6. Konvencije.

Okolnosti slučaja:

Podnosioci predstavki su državljani Republike Srbije koji su bili zaposleni pri nekadašnjoj Vojsci Jugoslavije, kasnije Vojsci Državne zajednice Srbije i Crne Gore, kao profesionalna vojna lica ili civilna lica. Oni su smatrali, kao i veliki broj drugih lica istog profesionalnog angažovanja, da njihove plate u periodu od 1. januara 2000. godine pa do različitih datuma 2003. ili 2004. godine, nisu bile obračunate u skladu sa relevantnim propisima - Zakonom o Vojsci Jugoslavije, Zakonom o finansiranju SRJ i Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije.  Konkretno, podnosioci predstavki su smatrali da Ministar odbrane nije pravilno, niti u skladu sa propisima, odredio koeficijent za obračun zarada. Kao rezultat toga, podnosioci predstavki su navodno godinama primali mesečni prihod koji je bio znatno niži od onog koji je odobrila Savezna vlada i koji je propisan zakonom.

U takvim okolnostima, podnosioci predstavki u drugom, trećem, petom, šestom, osmom, devetom i desetom slučaju pokrenuli su upravne postupke tražeći od nadležnih vojnih pošta koje su vršile obračun zarade, da zarade obračunaju u skladu sa njihovim zahtevima. Ovi zahetvi su odbijeni jer su nadležne vojne pošte smatrale da isti spadaju u nadležnost redovnih sudova. Dvoje podnosilaca pokrenulo je upravni spor. Vrhovni vojni sud je odbio njihove tužbe, sa istim obrazloženjem u pogledu nadležnosti.

U periodu između 2003. i 2007. godine, podnosioci predstavki su podneli zasebne parnične tužbe protiv Republike Srbije pred različitim sudovima, tražeći isplatu nakdnada na ime materijalne štete pretrpljene usled nepravilnog i nezakonitog rada Ministra odbrane, kao i isplatu zaostalih zarada. Nadležni opštinski sudovi su u periodu između 2005. i 2009. godine, usvojili njihove tužbene zahteve. Sudovi su utvrdili da država treba da odgovara za štetu koja je naneta vojnim licima nepravilnim i nezakonitim radom njenih službenika, u skladu sa članom 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Na zahtev više prvostepenih sudova, Vrhovni sud Srbije usvojio je 31. maja 2005. godine pravno shvatanje u kome je utvrdio da je postupak pred upravnim organima odgovarajući pravni put kojim bi se osporila zakonitost rešenja kojim se utvrđuju prava ili iznos zarade ili penzije. Parnični sudovi nadležni su za odlučivanje o slučajevima koji se odnose na zahteve za naknadu štete prouzrokovane nezakonitim i nepravilnim radom državnih organa.

U periodu između 2005. i 2010. godine, nadležni apelacioni sudovi su presuđivali u korist ili na štetu podnosilaca predstavki u pogledu glavnog zahteva za naknadu materijalne štete.

Podnosioci koji nisu imali uspeha u parnici, ali i Republika Srbija, izjavljivali su reviziju pred Vrhovnim sudom. Niko od podnosilaca predstavki nije ostvario uspeh u postupcima po reviziji, u kojima su donete odluke u periodu između 2007. i 2010. godine. Vrhovni sud je potvrdio svoje ranije usvojeno pravno shvatanje.

Sastanak predstavnika Vrhovnog suda i Ministarstva odbrane

Podnosioci predstavki postavili su pitanje pristrasnosti Vrhovnog suda, tvrdeći da su odluke koje je ovaj sud donosio rezultat sporazuma koji je postignut na sastanku predstavnika ovog suda sa predstvanicima Ministarstva odbrane. O pomenutom sastanku saznaje se iz podneska koji je upućen Opštinskom sudu u Užicu 16. marta 2004. godine od strane tužioca u postupku P. 85/04, koji nije jedan od podnosilaca predstavki u ovom slučaju. U podnesku stoji da je sastanak održan između tadašnjeg predsednika Vrhovnog suda, predsednika Građanskog odeljenja i predsednika prvostepenog suda sa šefom Direkcije za imovinsko-pravne poslove Ministarstva odbrane sa ciljem efektivnog rešavanja priliva predmeta koji preopterećuju pravosudni sistem i vojne organe. Načelno je dogovoreno da prvostepeni sud donese međupresudu u pogledu pravnog osnova građanskopravnog zahteva (dakle, bez donošenja zaključaka u pogledu visine naknade). Vrhovni sud bi potom doneo konačnu odluku o osnovanosti predmeta. Ukoliko bi Vrhovni sud prihvatio parnične tužbe, Ministarstvo bi vansudski rešilo sve predmete u toku.

Postupci pred Ustavnim sudom

Podnosioci predstavki podneli su ustavne žalbe Ustavnom sudu, pozivajući se na članove 32. i 36. Ustava i član 6. Konvencije. Treći podnosilac predstavke se u svojoj ustavnoj žalbi postavio je pitanje nepristrasnosti Vrhovnog suda Srbije. Ustavni sud je odbio njegovu ustavnu žalbu kao neosnovanu. U svojoj odluci Ustavni sud je istakao da podnosilac nije uspeo da pribavi dokaze o navodnoj pristrasnosti ili proizvoljnosti u odlučivanju Vrhovnog suda. Takođe, ovaj sud je zaključio da je predmetni spor „upravna stvar“ o kojoj će odlučivati upravni organi, a ne građanska stvar koja bi se rešavala pred parničnim sudovima, s obzirom na to da se ticala zakonitosti odluke o obračunu i isplati zarada.

 

NAVODNA POVREDA ČLANA 6. KONVENCIJE U VEZI SA NAVODNIM ODSUSTVOM NEPRISTRANOSTI VRHOVNOG SUDA REPUBLIKE SRBIJE

Osnovanost

Podnosioci predstavke žalili su se na osnovu člana 6. Konvencije da se Vrhovni sud ne može smatrati nepristrasnim zbog održavanja sastanka sa predstavnikom Ministarstva odbrane. Podnosioci su trvdili da je nakon ovog sastanka Vrhovni sud promenio svoju praksu i donošenjem pravnog shvatanja od 31. maja 2005. godine uticao na ostale sudove prilikom usvajanja presuda.

Nakon detaljnog prikaza opštih principa, objektivnih i subjektivnih, koji se primenjuju u praksi Suda po pitanju nepristrasnosti, Evropski sud je istakao da je glavno pitanje koje se postavlja jeste da li je u okolnostima ovog slučaja održavanje sastanka predstavnika Vrhovnog suda sa predstavnikom Ministarstva odbrane koje je kasnije postala stranka u postupku, moglo da dovede u sumnju nepristrasnost Vrhovnog suda u dovoljnoj meri da kompromituje nepristrasnost veća koja su naknadno odlučivala o revizijama podnosilaca predstavke i usvajala pomenuto pravno shvatanje od 31. maja 2005. godine.

Evropski sud je zauzeo stav da je legitimno da Vrhovni sud traži metode za delotvorno rešavanje potencijalno velikog broja predmeta koje karakteriše složenost činjeničnih i pravnih pitanja i koji, kao posledicu, može imati veliki pritisak na vojni budžet, pogotovu kada se postavlja pitanje nadležnosti za odlučivanje u ovim predmetima, što je svakako u delokrugu Vrhovnog suda. Sastanci sa bilo kojom zainteresovanom stranom, čak i sa državnim organom, o pitanjima koja su predmet nerešenih slučajeva čiji se priliv može predvideti, treba da se održavaju na način koji ne podriva proces donošenja odluka i poverenje javnosti u sudove.

Što se samog sastanka tiče, Evropski sud je konstatovao da sastanak sudija i predstavnika Ministarstva nije predstavljao privatnu komunikaciju o nekom predmetu u toku, već javni sastanak koji se dogodio van okvira bilo kog postupka pred samim Vrhovnim sudom. U vreme sastanka o kome je reč, a koji je morao biti pre 16. marta 2004. godine, ni predmeti podnosilaca predstavke, kao ni drugi predmeti iste vrste nisu bili pred Vrhovnim sudom. Većina tužbi podnosilaca predstavke nije ni bila podneta prvostepenom sudu. Podnosioci predstavke nisu uspeli da dokažu da je održavanje sastanka zaista uticalo na nepristrasnost sudija koji su odlučivali u njihovom predmetu.

U pogledu navoda podnosilaca da je Vrhovni sud izvršio uticaj na presude nižestepenih sudova putem usvojenog pravnog shvatanja, Evropski sud je naglasio da su ovi sudovi iskoristili svoje zakonsko pravo da traže pravno shvatanje od strane najviše sudske instance, s obzirom na očigledno različitu praksu. U usvojenom pravnom shvatanju, Vrhovni sud je pružio sveobuhvatno tumačenje relevantnog zakonodavstva koje je izazivalo nedoumice u ovoj oblasti. Vrhovni sud je dao je smernice nižestepenim sudovima u vezi sa predmetom, posebno u pogledu nadležnosti upravnih organa i parničnih sudova.

Evropski sud je usvojio argumentaciju Vlade i zauzeo stav da je održavanje sastanka radi rasprave o procesnim pitanjima između dvojice sudija Vrhovnog suda, predsednika nižestepenog suda i predstavnika Ministarstva odbrane kao stranke koja se kasnije pojavila u postupku, nije bilo takve prirode da dovede u bilo kakvu sumnju objektivnu nepristrasnost Vrhovnog suda prilikom odlučivanja revizijama podnosilaca, suprotno odlukama nižestepenih sudova. Zabrinutost na strani podnosilaca nije dovoljna da bi se utvrdilo da su isti bili objektivno opravdani u smislu sudske prakse Evropskog suda. Shodno tome, Evropski sud je zauzeo stav da nije došlo do kršenja člana 6. Konvencije.

 

NAVODNA POVREDA ČLANA 6. KONVENCIJE USLED NAVODNE NEUJEDNAČENOSTI SUDSKE PRAKSE

Evropski sud je najpre rezimirao opšta načela koja se odnose na neujednačenost sudske prakse, a koja su detaljno izložena u predmetu Stanković i Trajković protiv Srbije (br. 37194/08 i 37260/08, od 22. decembra 2015. godine).

Dalje, Evropski sud je istakao da su, nakon početne neusklađenosti u domaćoj praksi i pojave sličnih predmeta, nadležni nižestepeni sudovi iskoristili mogućnost da od Vrhovnog suda zatraže tumačenje relevantnih pravnih odredbi u cilju usklađivanja sudske prakse. Kao rezultat njihovog nastojanja da otklone neujednačeno postupanje, Vrhovni sud je 31. maja 2005. godine usvojio pravno shvatanje u kome je utvrdio da je postupak pred upravnim organima odgovarajući pravni put kojim bi se osporila zakonitost upravne odluke kojom se utvrđuju prava ili iznos zarade ili penzije, dok su parnični sudovi nadležni su za odlučivanje o slučajevima koji  se odnose na zahteve za naknadu štete prouzrokovane nezakonitim i nepravilnim radom državnih organa. Od juna 2005. godine nadalje je  pravno shvatanje u potpunosti primenjeno, što je dovelo do eliminisanja pravne nesigurnosti, dok je „krajnje retke izuzetke“ Vrhovni sud ispravio na poslednjem stepenu, što je podržano od strane Ustavnog suda u postupcima po ustavnim žalbama.

Pored toga, Sud je naglasio da se podnosioci predstavke nisu žalili na ishod u pogledu domaćih zahteva, odnosno na proizvoljnost ili zaštitu svojih imovinskih prava. Stoga, ne smatrajući za shodno da se izjasni o tome kakav je stvarni ishod postupaka podnosilaca predstavke trebalo da bude, Sud je zauzeo stav da u sudskoj praksi tokom relevantnog perioda u predmetima podnosilaca predstavke nije bilo „dubokih i dugotrajnih odstupanja“, koja predstavljaju povredu člana 6. stav 1. Konvencije. Shodno svemu izloženom, Sud je zauzeo stav da je ova pritužba očigledno neosnovana i da bi trebalo da bude odbačena u skladu sa članom 35. stav 3(a) i 4. Konvencije.

SAOPŠTENJA I VESTI
  • Presuda u predmetu Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 i 1906/15), objavljena 5. aprila 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. aprila 2016. godine jednoglasno doneo presudu u predmetu Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15,...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava – Milojević i drugi protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07), objavljena 12. januara 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Milojević i 2 podnosioca protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07) objavio presudu 12. januara 2016. godine kojom je utvrdio povredu člana 6. stav 1 Konvencije...... detaljnije
  • ODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA U PREDMETU MIKULOVIĆ VUJISIĆ PROTIV SRBIJE (predstavke broj 49318/07 i 58216/13).
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu Sud) je 24. novembra 2015. godine jednoglasno doneo Odluku o nedopuštenosti (objavljena 17. decembra 2015. godine) u predmetu Mikulović Vujisić protiv Srbije...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanković i Trajković protiv Srbije, br. 37194/08 i br. 37260/08
    Evropski sud za ljudska prava je 22. decembra 2015. godine objavio presudu povodom predstavki gospođe S. Stanković i gospođe S.Trajković. Podnositeljke su se prituživale na povredu prava na pravično...... detaljnije
  • NAJAVE