Prikaz presude Popović i drugi protiv Srbije, predstavka broj 26944/13 i tri druge

I – Uvod

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) je 30. juna 2020. godine objavio presudu sedmočlanog veća u predmetu Popović i drugi protiv Srbije, predstavka broj 26944/13 i tri druge, kojom je utvrdio da nije bilo povrede zabrane diskriminacije iz člana 14. Konvencije, u vezi sa članom 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju.

Podnosioci su se prituživali da su kao „civilni invalidi“ diskriminisani u pogledu prava na mirno uživanje imovine, a imajući u vidu da domaće zakonodavstvo „vojnim invalidima“ sa istim stepenom invaliditeta pruža novčana davanja u ukupnom iznosu koji je do pet puta veći, a što podrazumeva pravo na dodatak za negu i pomoć drugog lica u većem iznosu i ličnu invalidninu i ortopedski dodatak, na koje „civilni invalidi“ uopšte nemaju pravo.

 

II - Okolnosti slučaja

Podnosioci predstavki su lica sa invaliditetom, potpuno zavisna od upotrebe invalidskih kolica, koja su zadobila invaliditet nesrećnim slučajem, i to: prvi podnosilac, padom sa visine; drugi i treći podnosilac, u saobraćajnoj nesreći; četvrti podnosilac, u nesreći za vreme pucnjave vatrenim oružjem.

Podnosiocima je u postupku pred domaćim organima utvrđen invaliditet u stepenu od 100% i po tom osnovu im je utvrđeno pravo na dodatak za negu i pomoć drugog lica u uvećanom iznosu.

Svi podnosioci su podneli tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv Republike Srbije - Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled diskriminacije u odnosu na „vojne invalide“, koji dobijaju mnogostruko veći dodatak za negu i pomoć drugog lica od njih, kako i socijalna davanja koja podnosioci kao „civilni invalidi“ uopšte ne dobijaju (lična invalidnina i ortopedski dodatak). Njihove tužbe su pravosnažno odbijene sa obrazloženjem da pružanje većih socijalnih davanja jednoj kategoriji lica sa invaliditetom ne predstavlja diskriminaciju, imajući u vidu široko pravo države da odlučuje o pitanjima socijalne politike.

Nakon pravosnažnog okončanja postupka, svi podnosioci su izjavili ustavne žalbe Ustavnom sudu sa identičnom pritužbom o diskriminaciji, međutim, njihove ustavne žalbe su odbačene.

 

III - Prihvatljivost

Prilikom razmatranja prihvatljivosti predstavki, Evropski sud je najpre ocenio da predmetne pritužbe, a koje se odnose na navodnu diskriminaciju u vezi sa pravom na mirno uživanje imovine, potpadaju pod okvir člana 14. Konvencije u vezi sa članom 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju, tako da je nadležnost Evropskog suda ratione materiae nesporna.

Tužena Republika Srbija je, pored ostalog, istakla prigovor da su podnosioci propustili da u skladu sa članom 168. stav 2. Ustava iscrpe inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti, kao delotvorno pravno sredstvo u okolnostima konkretnog slučaja, s obzirom da su pritužbe podnosilaca apstraktne prirode i da ukazuju na neusaglašenost domaćeg zakonodavstva sa Konvencijom. Tužena je u tom pogledu istakla da su podnosioci morali da iskoriste inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti umesto ustavne žalbe, koja se u skladu sa članom 170. Ustava može podneti samo protiv pojedinačnih akata i radnji.

Odlučujući o navedenom prigovoru, Evropski sud je pošao od činjenice da se ustavna žalba u načelu ima smatrati delotvornim pravnim sredstvom u pravnom sistemu Republike Srbije, kao i da bi bilo preterano očekivati od podnosilaca da nakon parničnog postupka i ustavne žalbe iskoriste još jedan pravni lek. Pored toga, Ustavni sud je nakon prijema ustavnih žalbi podnosilaca mogao da pokrene postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti na sopstvenu inicijativu.

Evropski sud je odbacio i prigovor Republike Srbije o neblagovremenosti predstavki, nakon čega je prešao na razmatranje osnovanosti pritužbi.   

 

IV - Osnovanost

Presudom je konstatovano da bi prema redovnom toku stvari najpre bilo potrebno ispitati da li se podnosioci, kao „civilni invalidi“, nalaze u uporedivoj ili relativno sličnoj situaciji kao „vojni invalidi“. Međutim, imajući u vidu specifične okolnosti ovog predmeta, Evropski sud je smatrao da nije neophodno zauzeti čvrst stav po ovom pitanju, s obzirom da je različito postupanje prema dvema kategorijama lica sa invaliditetom svakako imalo objektivno i razumno opravdanje.

Evropski sud je, naime, prihvatio navode Republike Srbije da se različito postupanje Države prema dvema kategorijama lica sa invaliditetom treba smatrati opravdanim zbog razlike u načinu nastanka invaliditeta. Naime, „vojni invalidi“ su lica koja su zadobila invaliditet vršeći vojnu dužnost, a što podrazumeva izloženost većem riziku, dok kod „civilnih invalida“ (u koju grupu spadaju i podnosioci) invaliditet nastaje usled nesreće, zdravstvenog oboljenja ili usled radnji trećih lica. Takođe, „vojni invalidi“ bi u parničnom postupku teško mogli da ostvare naknadu štete zbog pretrpljenog invaliditeta, dok navedena izloženost „vojnih invalida“ većem riziku podrazumeva i moralnu obavezu na strani države.

Evropski sud je, pored navedenog, imao u vidu da domaće zakonodavstvo pruža „civilnim invalidima“ niz drugih prava, koja „vojni invalidi“ nemaju, što ukazuje na postojanje manje razlike u postupanju države prema dvema kategorijama lica sa invaliditetom, nego što se to navodi u predstavkama.

U obrazloženju presude se dalje navodi da su domaći organi u principu u boljem položaju od međunarodnog sudije da ocene šta je u najboljem javnom interesu po pitanju opštih mera ekonomske i socijalne politike, i to zbog neposrednog znanja o svom društvu i njegovim potrebama. U tom smislu, Evropski sud će po pravilu poštovati izbor zakonodavnog organa, osim ako je isti „očigledno bez razumnog osnova“.

Evropski sud je, u skladu sa svime navedenim, stao na stanovište da izbor srpskog zakonodavca u pogledu visine socijalnih davanja za „civilne“ i „vojne invalide“ nije bio „bez razumnog osnova“, odnosno da je različito postupanje Tužene prema dvema kategorijama lica sa invaliditetom u konkretnom slučaju imalo objektivno i razumno opravdanje. Prema tome, presudom je utvrđeno da nije bilo povrede člana 14. Konvencije u vezi sa članom 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju.

Odluka o osnovanosti je doneta većinom glasova svih sudija članova sedmočlanog veća, i to tako što je pet sudija glasalo za, a dvoje sudija protiv, sa napomenom da su sudije Ravarani i Schukking izdvojile saglasno mišljenje, dok su sudije Vehabović i Paczolay izdvojile mišljenje u prilog stava da je trebalo utvrditi povredu Konvencije.

SAOPŠTENJA I VESTI
  • Presuda u predmetu Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 i 1906/15), objavljena 5. aprila 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. aprila 2016. godine jednoglasno doneo presudu u predmetu Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15,...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava – Milojević i drugi protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07), objavljena 12. januara 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Milojević i 2 podnosioca protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07) objavio presudu 12. januara 2016. godine kojom je utvrdio povredu člana 6. stav 1 Konvencije...... detaljnije
  • ODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA U PREDMETU MIKULOVIĆ VUJISIĆ PROTIV SRBIJE (predstavke broj 49318/07 i 58216/13).
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu Sud) je 24. novembra 2015. godine jednoglasno doneo Odluku o nedopuštenosti (objavljena 17. decembra 2015. godine) u predmetu Mikulović Vujisić protiv Srbije...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanković i Trajković protiv Srbije, br. 37194/08 i br. 37260/08
    Evropski sud za ljudska prava je 22. decembra 2015. godine objavio presudu povodom predstavki gospođe S. Stanković i gospođe S.Trajković. Podnositeljke su se prituživale na povredu prava na pravično...... detaljnije
  • NAJAVE