Prikaz presude Boljević protiv Srbije, predstavka broj 47443/14

I – Uvod

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) je 16. juna 2020. godine u predmetu Boljević protiv Srbije, predstavka broj 47443/14, u sedmočlanom veću, jednoglasno doneo presudu kojom je utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija).

Podnosilac se u predstavci koju je podneo Evropskom sudu u junu 2014. godine, oslanjajući se na član 8. Konvencije, žalio da mu je uskraćena mogućnost da dokaže svoje poreklo putem DNK analize, jer su redovni sudovi 2012. godine, zbog nastupanja zastarelosti, odbili njegov predlog za ponavljanje postupka za utvrđivanje očinstva koji je pravnosnažno okončan sedamdesetih godina prošlog veka.

II - Okolnosti slučaja

Podnosilac predstavke je sve do 2011/12 godine smatrao da je nesporno da je njegov biološki otac gospodin A.

Međutim, tokom ostavinskog postupka nakon smrti A, podnosilac je saznao za pravnosnažnu presudu Okružnog suda u Zrenjaninu iz 1971. godine kojom je utvrđeno da A nije njegov biološki otac (po tužbi A za utvrđivanje očinstva). Okružni sud u Zrenjaninu i tadašnji Vrhovni sud Vojvodine su ovakav zaključak doneli na osnovu izjava svedoka o tome kada su se A i majka podnosioca upoznali.

Podnosilac i njegova majka su u januaru 2012. godine podneli Višem sudu u Zrenjaninu predlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka utvrđivanja očinstva iz 1971. godine. U predlogu su posebno istakli: da je podnosilac za presudu iz 1971. godine saznao tek 2011 godine; da u vreme donošenja presude nije bilo moguće DNK testitanje, što je sada po nalogu suda moguće; da je u matičnim knjigama A sve vreme upisan kao otac podnosioca.

Viši sud u Zrenjaninu je 9. januara 2012. godine odbacio predlog podnosioca kao neblagovremen. Apelacioni sud u Novom Sadu je krajem januara 2012. godine odbio žalbu podnosioca i potvrdio prvostepeno rešenje. Obrazlažući svoje odluke, nadležni sudovi su istakli da se na osnovu novih činjenica predlog za ponavljanje postupka može podneti u roku od pet godina od pravnosnažnosti presude, koji rok je u konkretnom slučaju istekao još 1977. godine. Apelacioni sud u Novom Sadu je u svom obrazloženju dodao da je irelevantna činjenica da je podnosilac za presudu iz 1971. godine saznao nedavno, jer je tokom postupka čije ponavljanje traži imao zakonskog zastupnika.

Podnosilac je protiv pomenutog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Ustavni sud je 4. februara 2014. godine doneo rešenje Už-2082/2012 kojim je odbacio ustavnu žalbu podnosioca. Ustavni sud je konstatovao da se osporeni akt, ratione materiae, ne može dovesti u vezu sa povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je  ukazao da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu pred organom više instance ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka. Kako je podnosilac imao i iskoristio pravo na žalbu protiv prvostepenog rešenja, Ustavni sud je njegovu ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio.

III - Prihvatljivost

Prilikom razmatranja prihvatljivosti predstavke, Evropski sud je najpre ocenio da pitanje koje je pokrenuto u predstavci, a koje se odnosi na utvrđivanje očinstva, potpada pod okvir člana 8. Konvencije, tako da je nadležnost Evropskog suda ratione materiae nesporna.

Evropski sud je potom ocenio da podnosilac nije bio dužan da iscrpi pravni put obeštećenja na koji je ukazala Republika Srbija, uz napomenu da bi svoj stav o ovom pitanju mogao preispitati u budućim slučajevima. Naime, Republika Srbija je istakla prigovor neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava, zastupajući stav da je podnosilac predstavke propustio da podnese parničnu tužbu za utvrđivanje očinstva na osnovu člana 55. Porodičnog zakona, s obzirom da podnošenje iste nije vezano za rok. Takođe, Republika Srbija se pozvala na stav Evropskog suda iz presude Jevremović protiv Srbije (broj 3150/05, stav 101, od 17. jula 2007. godine) u kome stoji da je „građanska parnica jedini put kojim je prva podnositeljka predstavke mogla utvrditi da li je tuženi njen biološki otac ili ne“.

Međutim, Evropski sud je istakao da Republika Srbija nije uspela da dokaže delotvornost ovog pravnog sredstva u slučajevima sličnim slučaju podnosioca predstavke, odnosno da nije dostavila sudsku praksu koja dokazuje da se parničnom tužbom može utvrditi identitet biološkog roditelja pomoću postupka DNK testiranja bez obzira na postojanje konačne sudske odluke o istom pitanju, a koja je doneta pre više decenija (videti stav 38. presude Boljević). U tom smislu, Evropski sud je istako da se ne može uspostaviti analogija sa slučajem Jevremović i odbio je ovaj prigovor Republike Srbije.

Konačno, Evropski sud je odbio i prigovor Republike Srbije da podnosilac predstavke nije pravilno iskoristio ustavnu žalbu kao delotvorno domaće pravno sredstvo, jer je u ustavnoj žalbi istakao samo povredu prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo i to na krajnje uopšten način, ne dovodeći u vezu sadržinu ova dva prava sa okolnostima konkretnog slučaja.

Evropski sud je zauzeo stav da je podnosilac pred Ustavnim sudom prećutno izneo pritužbu koju je potom ponovio i u predstavci, jer je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo da mu je uskraćeno pravo da utvrdi pravi identitet svog biološkog oca uz pomoć DNK testa, a što je u suprotnosti sa Konvencijom. U tom smislu, Evropski sud je ukazao da Ustav u članu 18, između ostalog, utvrđuje „neposrednu primenu“ ljudskih prava zajemčenih „potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima“ (videti stav 39. presude Boljević).

 IV - Osnovanost

Prilikom razmatranja osnovanosti predstavke, Evropski sud je istakao da je pred njim postavljeno pitanje da li je Tužena država, baveći se pokušajem podnosioca predstavke da utvrdi identitet svog biološkog oca pomoću DNK testiranja, ispunila svoje pozitivne obaveze iz člana 8. Konvencije.

Evropski sud je najpre utvrdio da je odbijanje domaćih sudova da ponove pravnosnažno okončan parnični postupak iz sedamdesetih godina bilo u skladu sa zakonom i da nema dokaza o arbitrernosti u obrazloženjima prvostepenog i drugostepenog suda.

Evropski sud je dalje utvrdio da je ovo odbijanje težilo legitimnom cilju - zaštiti pravne sigurnosti i prava drugih. Tačnije, Evropski sud je ocenio da zakonom propisani rokovi za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka imaju za cilj da zaštite interese navodnih očeva od starih zahteva i da spreče moguću nepravdu ukoliko bi se od sudova zahtevalo da utvrđuju činjenice koje su se odigrale pre mnogo godina.

Ocenjujući da li je Republika Srbije uspostavila pravičnu ravnotežu između suprotstavljenih prava i interesa (interesa pojedinca u odnosu na interes zajednice u celini, kao i suprotstavljenih privatnih interesa), Evropski sud je pre svega podsetio: na opšta načela koja se primenjuju (st. 50. do 53. presude Boljević); na činjenicu da se izraz „svi“ u članu 8. Konvencije odnosi i na dete i na potencijalnog oca; da izbor načina na koji se obezbeđuje poštovanje prava iz člana 8. Konvencije u načelu spada pod polje slobodne procene države.

Evropski sud je polazeći od opštih principa zaključio da očuvanje pravne sigurnosti, samo po sebi, nije dovoljan osnov da se podnosiocu uskrati pravo da otkrije istinu o svom poreklu i o bitnom aspektu svog ličnog identita, posebno imajući u vidu specifične okolnosti njegovog konkretnog predmeta i značaja koji je za njega imao. Stav je Evropskog suda da domaće zakonodavstvo nije omogućilo da se uzmu u obzir relevantni elementi specifične situacije u kojoj se našao podnosilac predstavke ili da se uspostavi ravnoteža relevantnih interesa (st. 50. i 51. presude  Boljević), a da domaći sudovi, zbog isteka zakonom predviđenih rokova nisu bili u mogućnosti da suštinski razmatraju zahtev podnosioca predstavke. Evropski sud je ukazao da nije u stanju da prihvati argument Vlade da je podnosilac predstavke trebalo da podnese novu parničnu tužbu na osnovu člana 55. Porodičnog zakona, skrećući pažnju i na okolnost da „u spisu predmeta nema naznaka kakav bi bio položaj porodice pokojnika u vezi sa DNK testiranjem, dok Sud ne želi da spekuliše o ovoj konkretnoj tački“.

Imajući u vidu specifične okolnosti slučaja, Evropski sud je naglasio da u zavisnosti od konkretnih okolnosti, on može da donese različite zaključke u sličnim predmetima, pod uslovom da su u skladu sa opštim načelima iznetim u st. st. 50. do 53. presude Boljević presude Boljević.

V - Naknada štete

Evropski sud je presudio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava samo po sebi dovoljno pravično zadovoljenje za nematerijalnu štetu koju je pretrpeo podnosilac.         

Donoseći ovakvu odluku, Evropski sud je, pored ostalog, imao u vidu da je članom 426. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine propisano da se parnični postupak može ponoviti ukoliko Evropski sud donese presudu „u kojoj je utvrđena povreda ljudskog prava koja je mogla biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke u postupku“.

SAOPŠTENJA I VESTI
  • Presuda u predmetu Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 i 1906/15), objavljena 5. aprila 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. aprila 2016. godine jednoglasno doneo presudu u predmetu Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15,...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava – Milojević i drugi protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07), objavljena 12. januara 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Milojević i 2 podnosioca protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07) objavio presudu 12. januara 2016. godine kojom je utvrdio povredu člana 6. stav 1 Konvencije...... detaljnije
  • ODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA U PREDMETU MIKULOVIĆ VUJISIĆ PROTIV SRBIJE (predstavke broj 49318/07 i 58216/13).
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu Sud) je 24. novembra 2015. godine jednoglasno doneo Odluku o nedopuštenosti (objavljena 17. decembra 2015. godine) u predmetu Mikulović Vujisić protiv Srbije...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanković i Trajković protiv Srbije, br. 37194/08 i br. 37260/08
    Evropski sud za ljudska prava je 22. decembra 2015. godine objavio presudu povodom predstavki gospođe S. Stanković i gospođe S.Trajković. Podnositeljke su se prituživale na povredu prava na pravično...... detaljnije
  • NAJAVE