Prikaz odluke u predmetu Milorad Ulemek protiv Srbije, broj 41680/13

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 2. februara 2021. godine doneo, a 11. marta 2021. godine objavio odluku u predmetu Milorad Ulemek protiv Srbije, broj 41680/13.

Odluku je donelo sedmočlano veće Suda.

Podnosilac predstavke se prituživao na povredu člana 7. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), smatrajući da je primenom mere trajnog oduzimanja imovine u njegovom slučaju prekršeno načelo neretroaktivnosti krivičnog zakona. Podnosilac se prituživao i na povredu člana 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju, jer mu je trajnim oduzimanjem imovine povređeno pravo na mirno uživanje imovine.

 

OKOLNOSTI PREDMETA

Podnosilac predstavke je u periodu između 2007. i 2009. godine osuđen na 40 godina zatvora kao vođa organizovane kriminalne grupe za niz teških krivičnih dela, koja je počinio u periodu između 1999. i 2003. godine. Podnosilac predstavke je trenutno na odsluženju zatvorske kazne u Kazneno popravnom zavodu „Zabela“ u Požarevcu.

S obzirom na to da je podnosilac pravnosnažno osuđen i da je postojala očigledna nesrazmera između vrednosti njegove imovine i njegovih zakonitih prihoda, Tužilaštvo za organizovani kriminal (u daljem tekstu: Tužilaštvo) podnelo je zahtev za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela.

Viši sud u Beogradu je u dva navrata usvajalo zahtev Tužilaštva za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, u skladu sa članom 2. i čl. 28-34. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela iz 2008. godine (u daljem tekstu: Zakon iz 2008), drugi put 14. februara 2011. godine, nakon što je otklonilo nedostatke na koje je, po žalbi podnosioca predstavke, ukazao Apelacioni sud u Beogradu.

Apelacioni sud u Beogradu je 3. aprila 2012. potvrdio poslednje rešenje Višeg suda u Beogradu od 14. februara 2011. godine kojim je od podnosioca trajno oduzeta određena imovina.

U svojim odlukama, nadležni sudovi su obrazložili da je oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela poseban pravni institut, usmeren protiv imovine osoba osuđenih za posebno teška krivična dela, uključujući organizovani kriminal, te da je, nakon što je lice osuđeno za učestvovanje u organizovanom kriminalu, postojala pretpostavka da je njegova ili njena imovina nezakonito stečena, dok se ne dokaže suprotno. Sudovi su istakli da se imovina podnosioca predstavke oduzima u okviru posebnog postupka usmerenog na imovinu proisteklu iz krivičnog dela od strane osoba osuđenih za organizovani kriminal, što se u potpunosti razlikovalo od uobičajenog oduzimanja imovine stečene krivičnim delom. Konačno, nadležni sudovi su istakli da mera oduzimanja imovine nije krivična sankcija već posebna mera oduzimanja bogatstva stečenog kriminalnima aktivnostima, te da iz ovih razloga odredbe o zabrani retroaktivnosti krivičnog zakona nisu primenjive

Ustavni sud je 26. novembra 2012. godine odbacio ustavnu žalbu podnosioca predstavke protiv odluke Apelacionog suda u Beogradu od 3. aprila 2012. godine, naglasivši da oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela ne predstavlja sankciju, već posebnu meru koja u svojoj suštini nema penalni karakter, zbog čega se ne može ni postaviti pitanje nedozvoljene retroaktivne primene krivičnog zakona, prihvativši u potpunosti tumačenje Apelacionog suda u Beogradu, prema kome oduzimanje imovine proistakle iz krivičnog dela, po svojoj prirodi, nije predstavljalo ni krivičnu sankciju, niti kaznu.

Podnosilac predstavke je dva puta podnosio zahtev za ponavljanje postupka za trajno oduzimanje imovine.

Prvi zahtev je Viši sud u Beogradu odbacio 27. decembra 2013, koju odluku je potvrdio Apelacioni sud u Beogradu 22. januara 2014. godine, protiv koje je podnosilac, potom, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu.

Drugi zahtev za ponavljanje postupka Viši sud u Beogradu je odbacio 16. jula 2015. godine, nakon ponovljenog odlučivanja, koju odluku je Apelacioni sud u Beogradu potvrdio 4. septembra 2015. godine. Apelacioni sud je, između ostalog, zaključio da navodno nove činjenice i dokazi koje je pružio podnosilac predstavke (da on nije bio vlasnik predmetne imovine), ni u kom slučaju ne bi dovele do ishoda u njegovu korist, što predstavlja osnovni uslov za ponavljanje postupka.

Ustavni sud je 4. jula 2016. godine odbacio ustavnu žalbu podnosioca predstavke, koja se ticala odlučivanja o njegovom prvom zahtevu za ponavljanje postupka o oduzimanju imovine. Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud je uzeo u obzir i navode podnosioca predstavke iz njegovog drugog zahteva za ponavljanje postupka o oduzimanju imovine.

 

OSNOVANOST

I - NAVODNA POVREDA ČLANA 7. STAV 1. KONVENCIJE

Sud je prihvatio tvrdnje Vlade da je oduzimanje imovine podnosioca predstavke mera sui generis, koja je bila preventivna, a ne kaznena , što se odrazilo na opisanu prirodu i svrhu mere, kao i na njenu karakterizaciju u nacionalnom zakonodavstvu i na njen postupak i primenu. Vlada je dalje tvrdila da obim imovine koju je trebalo oduzeti nije povezan sa stepenom krivice osuđenog, već je isti utvrđen u skladu sa potpuno drugačijim kriterijumima - u meri u kojoj je imovina premašila zakonite prihode prvobitnog vlasnika.

Uzimajući u obzir sve relevantne faktore za procenu postojanja kazne, Sud je zaključio da, s obzirom na prirodu trajnog oduzimanja imovine prema Zakonu iz 2008. godine, koja ga čini uporedivim civilnim oduzimanjem in rem, nalog za trajno oduzimanje imovine koji je izdat protiv podnosioca predstavke nije predstavljao „kaznu“ u smislu člana 7. stav 1, druga rečenica Konvencije.

Iz navedenog sledi da član 7. nije primenljiv u konkretnom slučaju, te je Sud konstatovao da se ovaj deo predstavke mora odbaciti kao nespojiv ratione materiae sa odredbama Konvencije, u skladu sa odredbama člana 35. st. 3. i 4. Konvencije (st. 46. i 58. Odluke).

 

II NAVODNA POVREDA ČLANA 1. PROTOKOLA BROJ 1 UZ KONVENCIJU

Vlada je iznela tvrdnje da je konkretni postupak za oduzimanje imovine proistakle iz krivičnog dela u potpunosti bio u skladu sa materijalnim i procesnim odredbama domaćeg prava, kao i sa odredbama Konvencije. Budući da podnosilac predstavke nije dokazao zakonito poreklo sredstava korišćenih za kupovinu predmetne imovine, ispunjena je pretpostavka predviđena Zakonom iz 2008. godine. U svom zaključku, Vlada je smatrala da je trajno oduzimanje imovine podnosioca predstavke mera proporcionalna legitimnom cilju kome se teži.

Odlučujući o povredi prava na imovinu, Sud je to pitanje razmatrao kroz kriterijume, koje je ustanovio u dosadašnjoj sudskoj praksi.

Kada je reč o zakonitosti mešanja, Sud je konstatovao da su trajno oduzimanje imovine podnosioca predstavke naložili domaći sudovi na osnovu Zakona iz 2008. godine, čije su odredbe jasne, precizne i predvidive. Sud je dodatno ukazao da se princip „zakonitosti“ prema članu 1. Protokola br. 1. ne može razumeti tako da sprečava zakonodavca da usvoji mere kontrole korišćenja imovine ili drugog mešanja u imovinska prava putem novih mera koje se mogu retroaktivno primenjivati na trajne situacije ili nove pravne odnose. Sud je zaključio da je mera oduzimanja imovine bila u skladu sa načelom zakonitosti.

Po pitanju legitimnog cilja kojem se teži, Sud je konstatovao da je mera trajnog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela usmerena ka jačanju borbe protiv organizovanog kriminala, da je cilj spornog postupka bio dalje sprečavanje nepravednog bogaćenja izvršenjem teških krivičnih dela kao takvih, čime se šalje jasan signal osobama, koje su već umešane u takva krivična dela ili misle da ista počine, da njihovi zločini, čak i ako su prošli bez posledica u krivičnopravnom sistemu, ipak ne bi osigurali novčanu korist ni za njih, niti za njihove porodice. Stoga, Sud nalazi da je mera trajnog oduzimanja imovine u konkretnom slučaju izvršena u skladu sa opštim interesom da se osigura da upotreba predmetne imovine ne omogući bilo kakvu korist za podnosioca predstavke na štetu zajednice.

Ceneći kriterijum proporcionalnosti između trajnog oduzimanja imovine i legitimnog cilja, Sud je konstatovao da ništa ne ukazuje na to da je oduzimanje kuće podnosioca predstavke bilo nesrazmerno. U tom pogledu, Sud je posebno primetio da je prema nalazima domaćih sudova podnosilac predstavke stekao ogromnu zaradu izvršenjem krivičnih dela koja je počinio.

S obzirom na navedeno, Sud je zaključio da je ovaj deo predstavke očigledno neosnovan, te da se kao takav mora odbaciti, u skladu sa odredbama člana 35. st. 3. i 4. Konvencije (st. 61. i 68. Odluke).

SAOPŠTENJA I VESTI
  • Presuda u predmetu Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 i 1906/15), objavljena 5. aprila 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. aprila 2016. godine jednoglasno doneo presudu u predmetu Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15,...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava – Milojević i drugi protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07), objavljena 12. januara 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Milojević i 2 podnosioca protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07) objavio presudu 12. januara 2016. godine kojom je utvrdio povredu člana 6. stav 1 Konvencije...... detaljnije
  • ODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA U PREDMETU MIKULOVIĆ VUJISIĆ PROTIV SRBIJE (predstavke broj 49318/07 i 58216/13).
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu Sud) je 24. novembra 2015. godine jednoglasno doneo Odluku o nedopuštenosti (objavljena 17. decembra 2015. godine) u predmetu Mikulović Vujisić protiv Srbije...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanković i Trajković protiv Srbije, br. 37194/08 i br. 37260/08
    Evropski sud za ljudska prava je 22. decembra 2015. godine objavio presudu povodom predstavki gospođe S. Stanković i gospođe S.Trajković. Podnositeljke su se prituživale na povredu prava na pravično...... detaljnije
  • NAJAVE