Prikaz odluke u predmetu Janko Jakovljević protiv Srbije, predstavka broj 5158/12

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 13. oktobra 2020. godine u sedmočlanom Veću jednoglasno doneo, a 5. novembra 2020. godine javno objavio odluku u predmetu Janko JAKOVLjEVIĆ protiv Srbije.

Navedenom odlukom je odbačena kao neprihvatljiva predstavka koju je gospodin Janko Jakovljević podneo Sudu preko punomoćnika, advokata P. Savića, jer prethodno na domaćem nivou nije iskoristio sva delotvorna pravna sredstva.

 

Činjenično stanje iz odluke

Iz činjeničnog stanja koje je prikazano u odluci može se utvrditi da su povod za obraćanje Sudu bile dve izjave vojnog sudije koji je vodio istragu u predmetu povodom smrti sina podnosioca i još jednog vojnika.

Obe izjave je istražni sudija dao predstavljajući saznanja do kojih se u istrazi došlo prilikom gostovanja u jednoj televizijskoj emisiji i u intervjuu koji je objavljen u dnevnim novinama.

Date izjave su bile razlog da podnosilac predctavke protiv istražnog sudije pokrene krivični postupak podnošenjem privatne krivične tužbe zbog krivičnog dela kleveta.

Podnosilac nije ni u privatnoj tužbi, niti kasnije tokom trajanja krivičnog postupka, isticao imovinsko pravni zahtev, već se ograničio isključivo na krivično gonjenje.

Krivični postupak je pravnosnažno okončan donošenjem oslobađajuće presude za krivično delo iznošenje ličnih i porodičnih prilika.

Podnosilac se potom obratio Ustavnom sudu navodeći da krivični postupak nije bio pravičan i da je stoga došlo do povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na pravno sredstvo i prava na zaštitu podataka o ličnosti.

 

Pritužbe podnosioca Sudu

U predstavci koja je podneta Sudu, podnosilac se prituživao:

1) da je vojni istražni sudija obelodanio lične podatke o njegovom pokojnom sinu iz spisa krivičnog predmeta, što je uticalo i na ugled njegovog sina i na ugled cele porodice podnosioca predstavke (ističući povredu prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Konvencije);

2) da su ovo obelodanjivanje nadležni državni organi propustili da sankcionišu (ističući povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Konvencije).

 

Ocena Suda

Sud je sve navode podnosioca razmatrao isključivo prema članu 8. Konvencije koji garantuje pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, i to samo u odnosu na podnosioca lično, a ne i u odnosu na njegovog pokojnog sina.

Naime, deo pritužbe koji se odnosio na tvrdnje o kršenju prava na poštovanje privatnog i porodičnog života pokojnog sina podnosioca predstavke, Sud je odbacio pozivajući se na princip da prava iz člana 8. Konvencije nisu prenosiva, te ni u ovom konkretnom slučaju nije našao dovoljne razloge da odstupi od svoje ustaljene prakse.

U odnosu na deo pritužbi koji se odnosio na tvrdnje da je podnosiocu lično povređeno pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života izjavama koje su se odnosile na njegovog sina, Sud je istakao da ovi navodi spadaju u delokrug člana 8, podsećajući da je i u ranijim slučajevima prihvatao da ugled preminulog člana porodice, pod određenim uslovima, može da utiče na privatni život i identitet druge osobe.

Međutim, Sud je ocenio da je podnosilac trebalo da podnese parničnu tužbu, na osnovu Zakona o obligacionim odnosima, pozivajući se na svoje stavove iz presuda Hajnal protiv Srbije (broj 36937/06, stav 142, od 19 juna 2012) i Lakatoš i drugi protiv Srbije (broj 3363/08 od 7. januara 2014, stav 114) i odluke Kostić protiv Srbije (broj 40410/07od 17. septembra 2013, stav 60).

Sud je prilikom donošenja ove odluke imao u vidu:

1) da je podnosilac protiv XX pokrenuo samo krivični postupak podnošenjem privatne krivične tužbe i da u krivičnom postupku nije istakao imovinskopravni zahtev, ograničavajući se isključivo na utvrđivanje krivične odgovornosti, odnosno na krivično gonjenje;

2) da Krivični zakonik međutim izričito isključuje krivičnu odgovornost u određenim okolnostima za krivično delo koje je bilo predmet podnete privatne krivične tužbe i da je drugostepeni sud, koji je odlučivao o izjavljenim žalbama protiv prvostepene presude, za svoje zaključke dao razloge koji nisu ni arbitrerni, niti proizvoljni;

3) da se i podnosiočevo obraćanje Ustavnom sudu uglavnom zasnivalo na činjenici da nije uspeo u krivičnom postupku – Evropski sud je istakao da je, u odnosu na radnje na koje je podnosilac ukazivao, obaveza Države prema članu 8 Konvencije da održi i primeni u praksi adekvatan pravni okvir koji pruža zaštitu, što ne zahteva uvek efikasne krivično-pravne odredbe koja pokrivaju određeno delo, već se može sastojati i od građansko-pravnih sredstava koja mogu pružiti dovoljnu zaštitu - u ovom slučaju takav pravni put je postojao, ali mu podnosilac predstavke nije pribegao;

4) da odredbe članova 157, 199 i 200 Zakona o obligacionim odnosima, obezbeđuju, između ostalog, da svako ko je pretrpeo strah, fizički bol ili duševnu bol zbog kršenja njegovog ugleda, ličnog integriteta, slobode ili drugih „ličnih prava“, ima pravo da traži sudsku zabranu, da tuži za novčanu kompenzaciju i da zatražiti druge oblike pravnih sredstava koji bi mogli pružiti odgovarajuću nematerijalnu satisfakciju - štaviše, da član 172. stav 1. propisuje da pravno lice, dakle i država, odgovara za bilo koju štetu koju jedan od „njegovih organa“ nanese „trećem licu“ - Sud je već primetio u predmetu Lakatoš i drugi protiv Srbije da su domaći sudovi navedene odredbe Zakona o obligacionim odnosima primenjivali;

5) da postoji sudska praksa da domaći sudovi neposredno primenjuju Konvenciju i da priznaju navodne povrede člana 8. Konvencije u kontekstu „privatnog života“, te da dosuđuju kompenzaciju tužiocima;

6) Sud je na kraju podsetio da je u odluci Kostić protiv Srbije od 17. septembra 2013. godine razmatrao pritužbe prema članu 8 Konvencije (da su vojni službenici i vojni istražni organi širili uvredljive i netačne podatke i informacije o ličnom i porodičnom životu pokojnog sina tog podnosioca predstavke) i da ih je odbacio kao nedopustive zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava prema Zakonu o obligacionim odnosima - Sud je konstatovao da podnosilac predstavke nije objasnio zašto bi ovakav pravni lek bio neadekvatan i neefikasan u posebnim okolnostima njegovog slučaja, niti je pokazao da postoje posebne okolnosti koje ga oslobađaju ovog zahteva.

SAOPŠTENJA I VESTI
  • Presuda u predmetu Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 i 1906/15), objavljena 5. aprila 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. aprila 2016. godine jednoglasno doneo presudu u predmetu Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15,...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava – Milojević i drugi protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07), objavljena 12. januara 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Milojević i 2 podnosioca protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07) objavio presudu 12. januara 2016. godine kojom je utvrdio povredu člana 6. stav 1 Konvencije...... detaljnije
  • ODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA U PREDMETU MIKULOVIĆ VUJISIĆ PROTIV SRBIJE (predstavke broj 49318/07 i 58216/13).
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu Sud) je 24. novembra 2015. godine jednoglasno doneo Odluku o nedopuštenosti (objavljena 17. decembra 2015. godine) u predmetu Mikulović Vujisić protiv Srbije...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanković i Trajković protiv Srbije, br. 37194/08 i br. 37260/08
    Evropski sud za ljudska prava je 22. decembra 2015. godine objavio presudu povodom predstavki gospođe S. Stanković i gospođe S.Trajković. Podnositeljke su se prituživale na povredu prava na pravično...... detaljnije
  • NAJAVE