Заступник РС пред Европским судом за људска права

Пресудом објављеном 8. јуна 2010. године, по представци иностране компаније Motion Picutres Guarantors LTD против Републике Србије Европски суд за људска права утврдио је повреду члана 6 став 1 Конвенције о људским правима, због одсуства усмене расправе у судском поступку.

Суд је нашао да није неопходно да се бави осталим притужбама у вези са повредом права на фер суђење.

На име трошкова поступка подносиоцу је досуђен износ од 1000 евра, док је остатак захтева за признавање трошкова судског поступка пред домаћим судом и Европским судом за људска права одбијен.

Суд је у ставу 40. пресуде посебно констатовао могућност да подносилац тражи понављање поступка по основу члана 422 став 1 тачка 10 ЗПП.

У овој пресуди Суд је као централни проблем оценио питање да ли се закашњење пуномоћника на рочиште које је било заказано пред Трговинским судом може сматрати оправданим у смислу члана 111 ЗПП, слажући се у том делу са туженом државом.

Дана 20. априла 2010. године Европски суд за људска права (Суд) jе донео  пресуду у корист подносилаца представке, компаније Кин-Стиб и Милорада Мајкића.

Подносиоце представке је заступао C.Leon, адвокат из Беча.

Подносиоци представке су се притуживали да су им повређена права загарантована чланом 6. ставом 1 Конвенције, чланом 13. и чланом 1. Протокола бр. 1.

Суд је једногласно утврдио:

1. Да су притужбе на основу члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију због делимичног неизвршења арбитражне одлуке допуштене, а да нема потребе за посебним разматрањем притужби на основу члана 6. став 1 и члана 13. Конвенције;
2. Да је представка у преосталом делу недопуштена;
3. Да је дошло до повреде члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију у вези са делимичним неизвршењем арбитражне одлуке;
4. а) Да се Тужена држава обавезује да из сопствених средстава и  у року од три месеца од дана правоснажности пресуде, у складу са чланом 44. став 2, Конвенције, исплати подносиоцима представке износе досуђене правоснажним пресудама у поступцима за накнаду штете, донетим после усвајања арбитражне одлуке, и  то: пресуда Врховног суда Србије од 30. јануара 2002. године, пресуда од 3. марта 2005. и решење од 8. септембра 2005. године Трговинског суда у Београду, умањено за укупан износ исплата извршених у међувремену.
б) Да се Тужена држава обавезује да у истом периоду исплати подносиоцима представке износ од укупно 8.000,00 евра по основу нематеријалне штете, у динарској противвредности на дан исплате и првом подносиоцу представке износ од 30 000,00 евра на име трошкова поступка;
в) Уколико се износ наведен под б) не исплати у наведеном року на њега ће се зарачунавати камата која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена.

Пресуда објављена 13. априла 2010. године на сајту Европског суда за људска права, донета по представци Ане Кривошеј из Ниша представља још један пример неизвршавања правоснажних судских одлука из области породичних односа.

У конкретном случају радило се о одлуци Општинског суда у Нишу од 7. октобра 2002. године, којом је уређено право подноситељке да виђа своје дете и која је измењена 21.маја 2003. године, а која до данас није извршена. Европски суд за људска права приметио је у својој пресуди да, поред тога што пресуда није извршена и што су судови у обавези да поступају по службеној дужности чим наступи извршност пресуде, да период неизвршења ове одлуке, који је у временској надлежности Суда, износи готово пет година. Такође, у вези са мерама које је домаћи суд предузео у циљу извршења своје одлуке Суд је приметио да је друга страна у домаћем поступку (отац детета Н.Ц.) само једном новчано кажњен те да та казна није наплаћена. Посебно је домаћи суд био неажуран у периоду између 28.октобра 2004. године и 2. октобра 2008. године, када је спис предмета био затурен у суду, због непоступања судског извршитеља. Само кажњавање судског извршитеља није била довољна мера, а поред тога домаћем суду било је потребно више од две године да установи адресу Н.Ц., због чега подноситељка није била у контакту са дететом још од септембра 2007. године. Овакав степен неажурности домаћег суда, у комбинацији са непредузимањем одговарајућих мера које су му стајале на располагању (посебно непредузимање било каквих принудних мера), резултирао је установљењем повреда чланова 6 став 1 (право на правично суђење – суђење у разумном року) и 8 (право на поштовање породичног живота) Конвенције.

Интересантно је да се подноситељка Суду обратила само три дана пре момента када је Суд констатовао делотворност уставне жалбе, у принципу (у случају Винчић тај датум је 7. август 2008. године), због чега није прихваћен приговор у вези са неисцрпљивањем унутрашњих правних средстава. Са друге стране, то је вероватно утицало на став Суда да није било потребно да се утврђује и повреда члана 13 Конвенције.

Суд је у поменутој пресуди због повреде чланова 6 став 1 и 8 Конвенције,  подноситељки досудио 7.300 евра на име накнаде нематеријалне штете, док је преостали тражени износ (тражено 20.000 евра), одбио. О захтеву за накнаду трошкова поступка Суд није ни одлучивао, јер овај захтев није ни постављен. Са друге стране, као очигледно неоснован одбијен је захтев за утврђивање повреде члана 14 Конвенције (забрана дискриминације), док је у вези са чланом 13 Конвенције (право на делотворно правно средство), Суд сматрао да није потребно да се посебно испитује да ли је он прекршен.

У ставу 66. пресуде Суд је посебно нагласио да је потребно извршити одлуку домаћег суда од 7. октобра 2002. године, а која је измењена 21. маја 2003. године.

Кривошеј против Србије (п. бр. 42559/08) (256.79 kB)

Поводом представке Душана Ђермановића из Новог Сада која је код Европског суда за људска права заведена под бројем 48497/06 Европски суд за људска права је 23. фебруара 2010. године објавио пресуду.

Подносилац је преко свог адвоката А. Гаћеше из Новог Сада истакао следеће повреде Конвенције: а) повреда члана 3 Конвенције (тортура или нехумано поступање), у вези са неадекватним лечењем за време боравка у притвору и општим условима у притвору; б) повреда члана 5 став 3 Конвенције у вези са предугим боравком у притвору; в) повреда члана 6 став 1 Конвенције у вези са укупном дужином кривичног поступка.