Заступник РС пред Европским судом за људска права

Министарство  за људска и мањинска права, Сектор за заступање пред Европским судом  за људска права 30. априла 2010. године одржало је конференцију под називом „Одлуке и пресуде Европског суда за људска права у односу на Републику Србију за период март 2009. године – март 2010. године“. Повод за Конференцију било је и представљање књиге под истим насловом, која је дељена учесницима Конференције. Учесници Конференције били су претежно представници правосуђа. На Конференцији су говорили др Светозар Чиплић, министар за људска и мањинска права, Горадана Пуалић, државни секретар у Министарству правде, Снежана Андрејевић, судија Врховног касационог суда, Катарина Андрић-Манојловић, судија Уставног суда Србије, др Славољуб Царић, заступник Републике Србије пред Европским судом за људска права и саветници у Сектору за заступање Вања Родић и Радомир Којић.
У вези са пресудама које је Европски суд за људска права (Суд) донео у односу на Србију у периоду од марта 2009. године до марта 2010. године, а које су садржане у збирци која је представљена на Конференцији може се најпре приметити да Суд није био једногласан чак у четири пресуде (Фелбаб, Стојановић, Бјелић и Молнар Габор). Поред тога, све ове пресуде садржане у овој збирци односе се на веома  разноврсна питања.
Питања  из кривичне материје третирају се у пет пресуда (Милошевић, Стојановић, Ђермановић, Бодрожић и Бодрожић-Вујин). Пресуда, у случају Бјелић специфична је и по томе, јер је донета у односу на две државе – Србију и Црну Гору, а њоме је разрешено питање одговорности једне државе чланице за повреде људских права насталих у време трајања СЦГ, а које су се десиле на територији друге државе чланице. Због тога, ова пресуда интересантна је како са уставног, тако и међународног правног аспекта. Пресуде у случају Фелбаб, М.В. и Димитријевић и Јаковљевић донете су у области породичних односа.
Грађанске парнице тачније њихова дужина третирана је у неколико пресуда (Немет и Чижкова), док је питање неизвршења правоснажних пресуда актуелно у пресудама Гришевић и др. (пресуда слична пресудама Качапор и Црнишанин), као и Поповић и Молнар Габор. Пресуда Винчић и др. бави се питањем конзистентности праксе националних судова у грађанској материји и своди се на третирање питања повреде принципа права на правично суђење. Дужина парнице из области радних односа предмет је пресуде донете у случају Симић и начин резоновања Суда истоветан је раније донетој пресуди у овој материји у случају Станковић. Најзад, пресуда у предмету Салонтаји Дробњак тиче се ванпарничне материје (правичност поступка за делимично лишење пословне способности) и указује на сву деликатност и велику важност законитог и пажљивог поступања националиних судова у оваквим случајевима.
Оно што такође одликује ове пресуде је и чињеница да се у свим овим пресудама поред питања која су везана искључиво за меритум поставља и низ питања везаних за допуштеност представки (злоупотреба права на представку, поверљивост преговора о пријатељском поравнању, рок од шест месеци, исцрпљивање унутрашњих правних средстава и њихова делотворност, статус жртве, спојивост представке са одредбама Конвенције ratione temporis, personae и materiae), тако да неке од ових пресуда заслужују и посебан коментар, о чему је посебно било речи током Конференције.